Božićni i novogodišnji praznici, bez obzira kad ih ko slavi, prilika su da se prisetimo čuvene rečenice Mardžori Holms: „Za Božić, svi putevi vode kući.“

(Zamolio bih one koji nešto više znaju o prezimenjakinji Šerloka Holmsa da mi pomognu, pošto moja istraga po kućnim enciklopedijama i savremenim pretraživačima nije donela ništa više od saznanja da je ovo jedna od najcitiranijih prigodnih poruka svih vremena.)

U to ime već danas se „vraćam kući“. Posle višenedeljnog bavljenja nedavnim izborima, između ostalog i zbog nade da bi jednog dana u neku bolju i uređeniju Srbiju mogli da se vrate Mirini i moji unučići i pokušaja da sam sebi objasnim zašto je to sve manje moguće – preneću nekoliko lepih vesti sa našeg porodičnog WhatsApp-a.

Najstarija, još malo pa 24-godišnja Tamara Janjić u januaru treba da završi fakultet, a već nekoliko meseci radi u jednoj uglednoj zdravstvenoj ustanovi, u kojoj je toliko cene da su je tokom decembra poslali u Brizbejn da pomogne da tamošnja, nedavno otvorena klinika uspešno prebrodi prve sedmice rada.

Iz Melburna je i vest da je princeza Ana Mrđen maestralno završila deveti razred (kao kod nas prvi gimnazije), pri čemu sve njene ocene pokazuju da je njeno znanje i napredak na nivou koji se očekuje tek u desetom, a u nekim segmentima čak i u jedanaestom razredu. Kad se tome doda da ona pohađa školu za „foke“ (po SEAL programu za nadarene učenike), sasvim je logično što će u novoj školskoj godini pratiti nekoliko predmeta po programu za završni, dvanaesti razred.

Nešto bliže Beogradu, u Dubaiju su naši zlatni momci Petrovići uspešno pregurali prvo polugođe, a stariji Petar je, o čemu je ponosni deda već pisao, u međuvremenu potpisao ugovor za juniorski tim (U16 selekcija) tamošnjeg kluba Al Nasr. Kad je dobio prvu platu mama Marini je u znak zahvalnosti za stotine sati vožnje do raznih terena i dreždanja na tribinama dok traju treninzi i utakmice, tonu opranih dresova i štucni i sve ono što rade „soccer mother“ – kupio adekvatan poklon. Jednu ružu…

Bratovljev uspeh bitno je podigao motivaciju i kod godinu i po mlađeg Filipa, pa je i on uvršten u školski fudbalski tim, na radost nekoliko devojčica sa kojima razmenjuje simpatije, poruke i poklone.

Kad smo već pomenuli poklone, pravi je trenutak da podsetim na poznatu izreku američkog pisca i novinara Orena Arnolda (1900-1980): “Predlozi za božićne darove: neprijatelju – oproštaj; protivniku – toleranciju; prijatelju – srce; klijentu – uslugu; svima – milosrđe; svakom detetu – dobar primer, a sebi – poštovanje!”

Život je namestio da, bez obzira na savremena sredstva komunikacija, mogu da poklonim “dobar primer” samo najmlađoj unuci, još malo pa 12-godišnjoj Dunji Živanović. Ponekad u tome preterujem, pa sam sebe uhvatim kako se njenim uspesima u školi (na polugođu šestog razreda, biće čista petica) hvalim kao da sam ja odgovarao i radio testove umesto nje…

Jedino ne mogu da joj “preotmem” uspeh od pre tri dana, kad je uspešno položila ispit za crveni pojas u tekvondou. Iznad toga postoji još samo crveni pojas sa crnim vrhom, a onda stvari postaju mnogo ozbiljnije jer se radi samo o crnim pojasevima… Ali, i za ovo je trebalo bosom nogom polomiti dasku od tri inča (ko ne zna, to je 7,62 santimetra), što deda ne bi mogao ni sa testerom…

* * *

U najlepše svakako spada i božićna izjava nekog Bobija, koji je kao sedmogodišnjak rekao: “Ljubav je ono što se čuje u sobi kad na Božićno veče prestaneš da otvaraš poklone i samo slušaš.” Zato ću danas naći načina da nekoliko puta naglas pročitam ovaj zapis o pet poklona ispod naše jelke, jer je to sasvim u skladu sa Arnoldovim predlogom da sam sebi poklonim – poštovanje!