1
Ovo nije tekst o fudbalu, ovo je priča o nama, našem mentalitetu, zabludama i tragedijama koje se ponavljaju, jer iz prethodnih nismo ništa naučili…
Fudbaleri kluba koji će večeras istrčati na nekadašnji stadion JNA i koji, nekim čudom, nose dresove sa grbom Partizana, pokušaće da u revanšu kvalifikacija za Ligu šampiona protiv kijevskog Dinama bar malo ublaže bruku od prošlog utorka, kad su izgubili sa 6:2.
* * *
Kako se bližio početak ove sve u svemu nevažne utakmice tako se pojačavalo i junačenje preko medija i društvenih mreža. Tako je postepeno stvarana atmosfera da klub koji praktično ne postoji, jer nema ni upravu, ni igrače, pa ni navijače, može večeras da pobedi realno daleko boljeg protivnika sa pet ili makar četiri gola razlike…
Jedini argument za prizivanje pravog fudbalskog čuda star je još malo pa punih četrdeset godina. Oni u čijim venama teku crna i bela krvna zrnca nikad neće zaboraviti taj 7. novembar 1984. godine, kad su fudbaleri Partizana u drugom kolu tadašnjeg Kupa UEFA, posle 2:6 u Londonu, u Beogradu savladali Kvins park rendžers sa 4:0 (2:0), golovima Dragana Mancea, Dragog Kaličanina, Miodraga Ješića i junaka te utakmice Zvonka Živkovića, koji je, kako su kasnije pisali engleski novinari, “pravo iz vojnog džipa izleteo na teren i odigrao utakmicu života”.
Tu utakmicu je evropska fudbalska federacija iste godine uvrstila u sto najlepših tokom klupskih takmičenja pod njenom kompetencijom, a i danas se pominje među deset najvećih preokreta kad se pogledaju oba susreta: PSG – Barselona 4:0, 1:6, La Šau de Fonds (Švajcarska) – Lejžes (Portugal) 6:2, 0:5, Barselona – Liverpul 3:0, 0:4, Borusija Menhengladbah – Real Madrid 5:1, 0:4, Milan – Deportivo La Korunja 4:1, 0:4, Nojšatel Hamaks (Švajcarska) – Galatasaraj 3:0, 0:5, Barselona – Mec (Francuska) 4:2, 1:4, Dinamo Berlin – Crvena zvezda 5:2, 1:4…
Tada je još važilo pravilo da se pri nerešenom skoru gleda ko je postigao više golova u gostima, ali večeras Partizanu ništa neće značiti ona dva pogotka Brazilca Saldanje. Dakle, da ima navijača na tribinama, opet bi se orilo ono “pet komada, pet komada, to je naša nada…”
To me podsetilo da je sledećem kolu istog takmičenja u istoj sezoni 1984/85 Partizan u Sekešfehervaru izgubio od mađarskog predstavnika Videotona sa 5:0 (2:0), da bi 12. decembra 1984. godine nastala jedna od najtužnijih navijačkih pesama “pet komada, pet komada, to je naša nada”. Partizan je u prvom poluvremenu, golovima Živkovića i Zvonka Varge, poveo sa 2:0, ali se na tome i završilo.
Čuda se ne dešavaju u serijama, još manje ih treba očekivati u jubilarnim zamagljenim sećanjima, da baš ne kažem reminiscencijama…
* * *
Vredi se, međutim, prisetiti tima Partizana iz te nezaboravne novembarske noći pre četriri decenije: Omerović, Marjanović, Rojević, Ješić, Kaličanin, Radanović (Vermezović), Smajić, Živković, Mance, Dimitrijević (Vučićević) i Klinčarski.
PROČITAJTE JOŠ:
Iako bi po današnjim geopolitičkim odrednicama pola tima bili “stranci” (sa pasošima Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije), to je još mnogo bolje od sastava koji je prošlog utorka primio šest lakih komada, kad je nastupilo čak 11 stranaca (osam na početku, još tri kao “substitutes”).
Pre nešto više od deceniju i po, kad je tadašnji predsednik Partizana Dragan Đurić (ko se još seća tog opskurnog lika) nasilno prekinuo prvi boravak sadašnjeg trenera Aleksandra Stanojevića na jednoj od tri najznačajnije klupe u ovdašnjem fudbalu (uz Zvezdinu i selektorsku državnog tima) napisao sam seiju tekstova, u kojima sam predvideo neveselu budućnost kluba za koji navijam od kad znam za sebe…
Izvinite što ću sam sebe da citiram, ali zaista proročanski zvuči ovaj pasus iz tih vremena: “Sa klincima koje ne treba rano prodavati, sa pametno vraćenim starim igračima, sa na vreme napravljenim akvizicijama… Partizan bi mogao da prvi prestane sa praksom dovođenja trećerazrednih inostranih fudbalera, za koje žali Bože što troše i toplu vodu dečacima iz klupskih mlađih selekcija.”
* * *
A sad nešto o “klincima”… O tome kako se zaista radi sa najmlađima u našim najpoznatijim klubovima mogao bih da napišem još deset puta ovoliko redova, mogao bih da navedem mnogo izjava kompetentnih sagovornika, od trenera do kolega novinara, ali ovom prilikom bih ispričao samo jednu priču.
Negde početkom ovog veka, u “Zemunelu”, sportskom centru u kome od 1998. treniraju i igraju podmlaci Partizana, u nekoj od tih kategorija trenirao je i sin jednog mog prijatelja.
Dečka je na treninge i utakmice uglavnom vozila majka, koja opet nije bila od onih “soccer mama” koje galame po tribinama i prave neke lične statistike koliko je puta njihov mezimac dobio loptu… Ona bi, jednostavno, sela u kafić, čavrljala sa još nekom isto tako nebrižnom roditeljkom, posle treninga vozila dete kući, brinula o ishrani i domaćim zadacima, pa joj nekako promicalo da njen sin uglavnom sedi na klupi…
A onda je jednom prilikom na trening došao tata, inače uspešni preduzetnik, vlasnik jedne od firmi koja se bavi proizvodnjom i ugradnjom aluminijumske i PVC stolarije… Malo je popričao sa trenerom, nekad veoma poznatim fudbalerom crno-belih, ovaj mu je iskreno rekao da mu je bilo “malo čudno” što se niko ne interesuje za tog dečaka, koji opet “ima potencijala”…
Da ne dužim, sin mog prijatelja je postepeno dobijao sve veću minutažu, da bi ga posle jednog treninga otac ispisao iz Partizana. Te večeri mu je trener, onako uzgred, napomenuo da je počeo renoviranje majčine kuće, pa “ako može”…
E, ne može, rekao je moj prijatelj!