Piše Ivan Mrđen: O psećim go**ima i našim naravima

Ova ideja nije nova. Gradovi poput Tel Aviva u Izraelu i Valensije u Španiji imaju slična pravila. U Valensiji su ubrzo utvrdili da je za više od 90 odsto manje psećeg izmeta po ulicama nakon što su počeli da kažnjavaju ponosne vlasnike.Pre šest godina sam iz Melburna poslao tekst kako sam ljut na tamošnju poštu, jer puna dva meseca mojoj unuci Ani nije stigla razglednica koju sam ubacio u veliko poštansko sanduče ispred njihove zgrade u Doklandsu. Da bih ilustrovao taj prilog, sišao sam rano ujutru sa fotoaparatom (tad sam još koristio stari dobri “canon”) i dok sam nameštao kadar, primetio sam čoveka srednjih godina u odelu, sa kravatom, kako sa travnjaka, užurbano i golim rukama, sakuplja izmet svog ljubimca, koga je najverovatnije izveo u kraću šetnju pre odlaska na posao.Naš zet Kameron mi je kasnije objasnio da sam u crnoj trenerci i sa fotoaparatom nesretnom komšiji ličio na tamošnje komunalne policajce. I dodao da su kazne za takve “paparazzo” snimke najmanje tri stotine australijskih dolara (u našoj domaćoj valuti, oko 240 evra).Iste godine objavio sam i priču o tome kako nas je jednom priilikom vozio kolima naš prijatelj Predrag Mihajlović, u novinarskim, umetničkim i staklorezačkim krugovima poznat i kao “Psiho”. Sad zamislite da vas čovek sa takvim nadimkom u rano popodne vozi do Grocke (išli da obradujemo Pericu Lukovića, njegovu Miru i naročito sina Vuka), u vreme gužve na uskom i rupama baš popunjenom starom smederevskom putu. Grdno ste pogrešili ako ste pomislili na prekoračenja brzine, upadanja u “makaze” ili preticanja preko pune linije, uz psovanje “ko ti dade dozvolu” sporaća i “vidi onog kretena” u suprotnoj traci.Ne, ne i ne, znak kaže trideset – mi idemo trideset, znak kaže naseljeno mesto – Peđa spušta ispod pedeset kilometara na sat, na autobusu piše “sačekaj da se vozilo uključi” – mi čekamo… O urednom vezivanju pojaseva, upaljenim svetlima i redovnom davanju “migavca” da ne govorimo… I sve to posle samo četiri godine života u Norveškoj, gde inače veoma malo vozi automobil, ali je u svemu ostalom naučio da se propisi moraju poštovati i da su kazne za nepoštovanje brze i efikasne.Svega ovoga prisetio sam se ovih dana kad je po društvenim mrežama “isplivao snimak” (kako to vole da kažu mlađani urednici raznih sajtova), na kome Bora Đorđević, poznatiji kao “Čorba”, sakuplja govna za svojim malim psom, negde u Sloveniji.“Jedan ‘škljoc’, dvestapedeseti ili petstoti deo sekunde, piše stranice našeg potonuća i letopis čoveka za koga kažu da je za života jedini uspeo da se upiše u legende, a potom ekspresno ispiše. Taj delić sekunde ima sve kvalitete da se nađe u nekom Zborniku propasti jedne zemlje. Kad do sloma konačno dođe, kao što se nekada uglednom pevaču telo polako predaje i naziru se obrisi Haronove lađe na pučini, sva beda nacional-šovinizma počinje da kopni, ispod koje počinje da izlazi ono malo života što je ostalo nezatrovano.”Ovo je tim povodom napisao moj prijatelj Igor Mihaljević, dodavši da je u takvoj situaciji Slovenija gotovo “prirodan izbor”:“Za nas je govorio da smo najjači i najpametniji, a za njih da su ološ, beda i ‘bečki konjušari’. Onda srce krene da štuca, bešika da pušta, grba se savija, i čovek šta će - ode u objektivno bolju zemlju za živeti jer je život u njemu konačno pobedio smrt, mada je, paradoksalno, smrti sada daleko bliže. Klero-nacionalizam je do te mere jadan i jalov, da nije u stanju podneti ni breme jednog kratkog ljudskog života. Slovenija je do te mere bolja za život od Srbije, da Slovenci Đorđeviću, koliko vidimo, nešto preterano ni ne zameraju što je bio nezamisliva budala, korisna koljačima i pljačkašima.”

Sve dok uredno kupi govna za svojim kučetom!Istovremeno su se javila i razmišljanja da “veliki umovi često zalutaju usput”, pa je tako Milan Kamponeski istim povodom napisao da “jednom kad nikog od nas više ne bude i kad naši stavovi ideje i razmišljanja ne budu važna ni relevantna i dalje će ostati ta ‘Čorbina’ muzika iz osamdesetih i on će se vratiti u legendu jer mu je tamo i mesto, a šta on misli o bilo čemu, realno, koga boli kurac...”Kad se ispod svega podvuče crta, očigledno je da nije reč ni o Bori „Čorbi“, ni o Sloveniji, pa ni o psećim govnima, na koja posle svake kiše miriše čitav centar Beograda.Bar jednom dnevno prošetam našu labradorku „Šapicu“ po kraju, pa sam vremenom sakupio priličnu zbirku komšijskih poslovica i mudrosti na temu „pasji izmet“: Kupili deci psa, pa podetinjili. Svi vole psa, samo jedan šeta. Ko koga šeta, pas tebe ili ti psa? Svi šetaju psa, samo jedan skuplja za njim. Što skupljaš kad te niko ne vidi. Čime ga hraniš, kad toliko sere? Što dalje od kuće, govno sve veće. Najbolje je pred tuđom kapijom (Nek izdrži do tuđe kapije)...Sve naše bajke o psima imaju isti početak i kraj, prvo pričamo kako su slatki i pametni, a na kraju samo o njihovim govnima! Ruku na srce, to se mnogo više odnosi na ovdašnje političare, zbog kojih u krajnjoj liniji i živimo ovakav „pasji život“!