0
Ne znam da li ste vi primetili, ali komentator „Eurosporta“ je u nedelju nekoliko puta ponovio da je Italijan Janik Siner, pobedivši „vanzemaljca“ Danila Medvedeva u finalu ovogodišnjeg Australian opena „najmlađi pobednik u istoriji“ ovog grend slem turnira.
Koliko ja znam da računam, Siner je prekjuče imao 22 godine i 165 dana, što je ipak mnogo više od 20 godina i 250 dana koliko je prošlo od rođenja Novaka Đokovića do 27. januara 2008. kad je prvi put pobedio u Melburnu.
Inače, najmlađi pobednik nekog od četiri najznačajnija svetska turnira u tzv. „open eri“ (od 1968. godine, kad su počeli da učestvuju i profesionalci) je Amerikanac Majkl Čeng, koji je 1989. godine pobedio na Rolan Garosu sa samo 17 godina i 120 dana. Drugi na toj listi je Španac Karlos Alkaraz koji je 2022. pobedio na US openu sa 19 godina i 127 dana… Da li je Novak treći ne bih smeo da se zakunem, jer bi to zahtevalo baš veliko pretraživanje…
* * *
Mnogo lakše mi je da najnovijim podacima dopunim moju ličnu statistiku koju vodim za „godine koje počinju dvojkom“, u kojima je Janik Siner tek dvadesetdrugi igrač koji je podigao neki od četiri najsjajnija pehara. Od početka 2000. do prekjuče odigrano je ukupno 96 turnira (2020. nije igrano u Vimbldonu), a više od dve trećine osvojili su Novak Đoković (24), Rafael Nadal (22) i Rodžer Federer (20).
Po tri trofeja imaju Andre Agasi, Endi Mari i Stanislas Vavrinka, po dva Marat Safin, Lejton Hjuit, Pit Sampras, Gustavo Kuerten i već pomenuti Alkaraz, dok je čak 11 igrača to ostvarilo samo po jednom: Tomas Johanson, Albert Kosta, Huan Karlos Ferero, Gaston Gaudio, Goran Ivanišević, Endi Rodik, Huan Martin del Potro, Marin Čilić, Dominik Tim, te prekjučerašnji finalisti AO 2024 Medvedev i napokon Siner.
* * *
Kad smo već kod nesretnog Medvedeva koji je ove godine proveo najviše vremena na terenima u Melburn parku, ono „vanzemaljac“ sam koristio uz imena i prezimena teniserki i tenisera iz Rusije i Belorusije izveštavajući sa prošlogodišnjeg Australian opena, iritiran belinom ili prazninom umesto zastava i naziva tih država. Povremeno sam koristio i skraćenicu STR kao „samostalni teniski radnik“, a sad vidim da su ove godine organizatori problem „rešili“ tako što su kačili nekakvu mapu sveta…
PROČITAJTE JOŠ
Ne bih, međutim, da dalje prepričavam sopstvene tekstove iz te tri godine kad sam iz novinarskih loža ispratio ukupno 21 meč Novaka Đokovića i još nekoliko stotina drugih, od kvalifikacija i juniorskih do finala u konkurenciji dama… Nekoliko puta sam ljude u susednom delu tribina pitao koliko su platili ulaznicu, pa sam nekako izračunao da su mi tokom te tri godine propusnice akreditovanog novinara „zaradile“ više od trideset hiljada australijskih dolara. Of course, teško da bih gledao sve te mečeve, ali samo za Đokovića bi mi trebalo bar trećina te sume…
* * *
Svoju sedmu melburnšku titulu 28. januara 2019. Novak je ostvario ako ne u najkraćem finalnom meču (dva sata i četiri minuta), onda sigurno na najubedljiviji način kad bi se u finalu našla prva dva nosioca. Zato je u intervjuima za različite televizijske stanice i na nikad posećenijoj konferenciji za medije, na kojoj je poslužen pobednički šampanjac, najmanje priče bilo o tom finalnom meču. Kao da je Đokovićeva superiornost iskazana rezultatom i surovom statistikom (asovi 8:3, vineri 34:21, uspešnost prvog servisa 80:51 odsto, brejk 5:0, uz jednu jedinu takvu šansu za Nadala, neiznuđene greške 9:28…) izazvala izvesno sažaljenje prema njegovom protivniku, pa je mnogo više bilo reči o Đokovićevim rekordima, planovima i ambicijama.
“Melbourne le debe una a Nadal”, takav sam naslov pročitao na monitoru laptopa španskog kolege dva reda ispred mog sedišta. U prevodu “Nadal ostao dužan Melburnu”, jer je, kako se našalio neko od kolega, “Rafa imao isti skor sa Novakom samo u pogledu odlazaka u toalet” (po jednom obojica). Izgleda da je ostao dužan i svojoj devojci, jer se Marija Franiciska Pereljo, poznatija kao Ćiska, samo jednom pojavila na velikim ekranima u “Rod Lejver Areni”, kad je već bilo jasno da ništa nije vredelo što do finala Rafa nije izgubio ni jedan set, kad u finalu nije uspeo ni jedan da osvoji!
* * *
Naredne godine se Australian open protegao do 2. februara, kad je Novak Đoković u finalu pobedio Dominika Tima, koji je te godine bio na vrhuncu karijere (kasnije je osvojio US open, mada mnogi misle da se to ne bi dogodilo da Đoković nije eliminisan zbog one nervozne loptice koja je “pokosila” linijsku sudijinicu Lauru Klark).
Bilo kako bilo, Tim je posle trećeg seta vodio sa 2:1 (4:6, 6:4, 6:2), zbog čega sam četvrti set odgledao na ogromnom ekranu u Garden parku, izmešan sa stotinama naših ljudi koji su zadovoljstvo da ovaj meč prate ispred “Rod Lejver arene” platili po 90 australijskih dolara. Njihovom oduševljenju zbog preokreta, jer je Novak pobedio u naredna dva seta (6:3, 6:4) nije bilo kraja i mada sam ja poslednji set odgledao iz novinarske lože, kasnije sam potražio mog prijatelja Baneta Jovića, koga sam upoznao dok je je sa suprugom Aleksandrom, sinom Dimitrijem (za koga mi je naglašeno da igra za „Sinđelić“, srpski klub iz jugozapadnog dela Melburna) i ćerkicom Katarinom uživo pratio četvrtfinalni meč Novaka Đokovića i Miloša Raonića u parku ispred centralne arene.
Zbog toga sam uoči finala napisao: „Ulaznice za tribine su sve skuplje, ali ni ta zabava nije jeftina, jer, kako mi je rekao ovaj nekadašnji Vranjanac, za karte za ulazak u čitav kompleks, parking, poneko piće i klopicu za decu treba izdvojiti i do pet stotina dolara. Joviće očekujem i večeras, a prepoznaću ih lako, jer Bane jedini u tom šarenilu srpskih trobojki i crvenih dresova, što reprezentativnih, što ’zvezdaških’, ponosno nosi majicu sa grbom Partizana! Naš čovek, moj čovek!“
