Moj ispisnik Radivoje Lale Bojičić juče je proslavio 75. rođendan, jedan od onih za koje nismo baš sigurni da li da im se radujemo ili da se pribojavamo činjenice da je sledeći „jubilarni“ tek kroz četvrt veka.
Kao i svaka tri meseca veliki majstor nam je opet pripremio tortu u vidu najnovijeg trobroja Ježa, koga, ruku na srce, ne bi bilo bez Laletove ozbiljnosti, kad je u pitanju podsećanje saradnika na rokove, pakovanje prispelih tekstova i karikatura na stranice (uz pomoć sjajne Jasmine Bukva) i briga da se kvalitetno odštampa (a toga opet ne bi bilo bez Slobodana Filipovića i firme „Grafiprof“) i konačno stigne na „bolje kioske“.
* * *
Pozdravljajući svaku novu epizodu ovog sizifovskog poduhvata (u smislu da kad jedan kamen izgura na brdo, već se treba spuštati po drugi), uz povremeno korišćenje njegovih aforizama za efektiniji završetak ovih mojih “primećivanja” (kako je Lale jednom prilikom nazvao ovo što pišem), čini mi se da sam Radivoja Bojičića uglavnom “uzimao zdravo za gotovo”. Kao svi znaju ko je on, svi znaju čime se bavi, svi znaju makar neku njegovu knjigu…
Sedamdesetpeti rođendan je prilika da se zabeleže neki od najvažnijih momenata iz Bojičićeve biografije. Rođen 1949. godine u inostranstvu (Berane, Crne Gora), sa čime se nikad nije pomirio, pa se aktivno zalagao za očuvanje državnog zajedništva Srbije i Crne Gore u okviru nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije (1992-2003), a potom i u okviru Državne zajednice Srbije i Crne Gore (2003-2006), zbog čega je početkom 2005. postao jedan od osnivača Pokreta za evropsku državnu zajednicu Srbije i Crne Gore u Srbiji.
Književnik, satiričar, dramski pisac, kolumnista, dugogodišnji urednik Ježa (neko vreme Ošišanog, ali uvek dovoljno bodljikavog), višestruko je nagrađivan. Monodrama “Prodavac magle” dobila je Zlatnu kolajnu publike na Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu, monodrama “Ja, rezervista” nagrađena je na festivalu monodrame u Republici Srpskoj, monodrama “Alo, ođe mobilni” osvojila je prvu nagradu na festivalu Pozorište jednog glumca u Nikšiću, za svoj bestseler roman “Na ušću dveju reka ispod Avale” dobio je književnu nagradu „Dereta”, a za ukupan doprinos srpskoj satiri lauerat je i nagrada koje nose imena Radoja Domanovića i Dragiše Kašikovića…
Objavio je desetak romana i nekoliko zbirki pripovedaka, više pozorišnih i TV drama, od kojih su najpoznatije „Želja zvana tramvaj“ i već pomenuto „Alo, ođe mobilni“. Aforizme, osim svakog ponedeljka na stranicama Nove, objavljuje u mnogim novinama i časopisima, kao što su Politika, Večernje novosti, Blic, Dnevnik, Ilustrovana politika, Glas Crnogoraca, NIN… Objavio je nekoliko zbirki u kojima je sabrao svoje satirične aforizme. Zastupljen je u svim vrednijim antologijama aforizama, a i sam ih je sastavio nekoliko zapaženih.
Ovaj “antiheroj ove naše male ‘Osamdeset četvrte’”, autor je romana “Udbina zgrada” (1992), “Sponzor noćas mora pasti” (1994), “Između dva sveta” (1997), “Kako sam ubio Gutenberga” (1999), “Pad uvis” (2000), “Sedmica u nedelji” (2001), “Kapetan Vizin” (roman za decu, 2002), “Na ušću dveju reka ispod Avale” (2003), “Mulen ruža” (2004), “Za odličan uspeh i primerno vladanje” (roman za decu, 2005), “Rijaliti šou” (2006) i “Servantes među šljivama” (2007)…
Tu su i zbirke aforizama “Afrika za petama” (1989), “Previše tačno” (1995), zbirke satirične proze “Priče iz politike” (1993), “Žestoki momci” (1996), “ Srbi posle Hrista” (1999), “Srpsko-politički rečnik” (2004), “Otkačena čitanka” (proza za decu, 2005), “Deca koja su pomerala planine” (zbirka priča za decu, 2007), “Velika braća” (zbirka priča za decu, 2011)…
Objavio je i biografsku prozu “Moka”, sada već davne 1980. godine, priču o košarkaškoj legendi Zoranu Slaniću, koji mu je, by the way, rođeni zet!
Bojičićeve monodrame izvodili su Milenko Pavlov (“Prodavac magle” i “Ja, rezervista”), Vladan Gajovič (“Alo, ođe mobilni”), Mina Lazarević (“Pozovi me odmah”) i Marta Keler (“Žizela”)…
Na televiziji se oprobao kao autor televizijske serije “Formula 1” (tri epizode, 1984/85), drama “Sever i jug” (sa Sinišom Pavićem, 1988), “Gospođa drugarica i drugarica gospođa” (1989), “Malbašić 1986” (1991) i “Želja zvana tramvaj” (1994)…
* * *
Za sve one koji nisu odustali od čitanja ovog, još jednog nešto dužeg teksta iz moje produkcije, iz najnovijeg Ježa, uz fotografiju naslovne strane, prepisujem aforizme debitantkinje Marije Ranđelović. Ona za sebe kaže da je “pesnik, aforističar i večiti sanjar”, uz napomenu: “Tri puta kažem pre nego što razmislim”…
“Da je bolje ne bismo valjali.”
“Naše budale se ne seju. One su samonikle.”
“Kod nas se najlakše primaju poltroni.”
“Vlast je lek koji se aplicira analno.”
“Ko vlada informacijom, vlada manipulacijom.”
“Oteraše svu pamet iz zemlje. Ono što je ostalo je pod zemljom.”
“U našoj zemlji mito je postao obavezno životno osiguranje.”
I za kraj: “Osiromaši, pa vladaj!”