Danas je rođendan mom prijatelju Voji. Da baš ne prebrojavamo svećice, ali njegov životni autobus sad polazi sa Slavije, a završava u Resniku. Baš simboličan broj, tim pre što kao gradski odbornik sve češće i sve više obilazi rubna gradska naselja, kojih se drugi, a naročito kasta na vlasti sete samo uoči izbora.

U stvari, Voja je prijatelj moje dece. Njihov drugar iz mladosti, prisutan na svim slikama sa njihovih svadbi, krštenja dečurlije, prazničnih okupljanja, rođendanskih žurki, letnjih raftinga…

Zato ću izbegavati da napišem „momak“, jer je to njegova lična odrednica. Mada je ovaj grad prepun njegovih vršnjaka i vršnjakinja, godinica gore dole, koji se takvim statusom diče. Stariji su, kažu, oni preko pedeset…

Ne bih ni o njegovoj životnoj priči, jer svi samci u petoj deceniji života su to (p)ostali na isti način, samo se razlikuju njihove usamljenosti i načini na koji svako od njih, pojednačno, to nadomešćuje. Neko visi u kladionici, neko nabavi kuče, neko se ne skida sa društvenih mreža…

Voja se bavi politikom… Subotnje šetnje, štandovi, prepirke sa neistomišljenicima, vera u prolazne lidere, mukotrpno prikupljanje potpisa, borba da ne bude protraćena ovoaprilska izborna energija…

Nadam se da se moj prijatelj neće naljutiti ako napišem da mu je dobar deo najboljih godina života prošao u nekom četvrtom vremenu, koje je nobelovac Ginter Gras u romanu „Nemci izumiru“ nazvao „prošlobuduće“. Kad posle prošlosti dolazi sadašnjost, ali ne i budućnost, jer se stalno vraćamo u prošlost!

Borimo se protiv devedesetih, a svaki dan smo sve više u njima, borimo se protiv diktature a ona sve bezobzirnija, pokušavamo da urazumimo opoziciju na retkim primerima zajedničkog i svrsishodnog delovanja, a ona sve razjedinjenija…