Piše Ivan Mrđen: Neću da me zlo brani!

Najlakše je okačiti neki stiker podrške i podeliti ovu objavu, ne bi li se koliko toliko proširio sve uži krug istomišljenika, u kome se vrtimo po društvenim mrežama. Mada se, istini za volju, gotovo svakodnevno uveravam da sa sve manje ljudi mogu uopšte da razgovaram o zlu koje je zagospodarilo celokupnim javnim prostorom.U to se uveravam i ovih dana kad kažem da me ne interesuje što su na nekoj utakmici neki ljudi nešto skandirali, da smo svi zajedno jadni ako su nam snimci sa nekakvih tribina jedina uteha a neke kriminalne navijačke grupe jedina uzdanica. Neću da me zlo brani, jer se upravo time hrani zlo koje je preuzelo državu i poluge vlasti a uništilo društvo i njegove institucije.“Mnogo je zla u srpskoj politici. Seme tog zla, posejano na čuvenoj Osmoj sednici, izniklo je na veoma plodnim micelijumu neprepoznatom kao kompleks nacije. Taj kompleks do dan-danas nije iščezao. Mali smo, jadni, zgaženi, povređeni, napadnuti, bez prijatelja, ali ‘ponosni’! Svi nas mrze, pa zašto onda ne bismo i mi mrzeli sve? Umesto da smo razgovarali, mi smo ratovali, podgrevali mržnju, prenosili sa generacije na generaciju. Godine su prolazile, a mi, ne da se nismo menjali - mi smo tonuli još dublje. Sa svakim santimetrom potonuća delić dobrog je odlazio od nas i iz nas”, tako je moj prijatelj prikazao kompletnu “istoriju bolesti”.U svakoj od tih “faza” posebnu ulogu imale su pomenute tribine i bande koje su na njima stasavale. Menjale su se “vođe” (uglavnom tako što su uklanjane, ako bi se previse osilile), parole, koreografije, ali je suština ostala ista – emitovanje mržnje u početku prema komšijama i susedima, pa prema evropskim i svetskim moćnicima, da bi na red došli i “domaći izdajnici”, tačnije svi koji nisu po volji njihovim stvarnim “šefovima”.“Danas imamo takvu vlast - vlast satkanu od zla i mržnje. Poslušajte neostrašćeno barem jednom našeg predsednika. On i dalje mrzi - mrzi sve koji nisu on”, umesto komentara, prepisujem još jedan pasus iz objave mog prijatelja Vladana. Zato ne želim da me od jednog “brani” drugo zlo! Moraćemo nešto i sami!