Odrastao sam uz “Vreme sporta i razonode”, kultnu emisiju Prvog programa Radio Beograda nedeljom popodne. Slušajući legendarnog Radivoja Raću Markovića (1909-1979) i njegove prenose sa aut-linije “stadiona na Topčiderskom brdu”, još kao klinac poželeo sam da budem sportski novinar.
Zbog njega sam počeo da učim napamet fudbalske sastave, prvog se sećam i dan danas: Stojanović, Lazarević, Čolić, Čajkovski, Jovanović, Pajević, Herceg, Milutinović, Bobek, Mihajlović i Zebec (jedanaestorka Partizana koja je 6. decembra 1953. u 13. “večitom derbiju” pobedila Crvenu zvezdu sa 7:1).
Imao sam manje od pet godina kad sam mogao da izdeklamujem i najbolji sastav u istoriji ovdašnjeg fudbala (onaj „olimpijski“ iz 1952. – Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec). I sećam se tuge kad je taj tim, sa samo jednom promenom, jer je umesto Ognjanova na desnom krilu zaigrao legendarni Miloš Milutinović, u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Švajcarskoj (Ženeva, 27. jun 1954.) izgubio od Zapadne Nemačke (budućih svetskih prvaka) sa 2:0, autogolom Ivice Horvata i pogotkom Helmuta Rana pet minuta pre kraja.
Isti taj Ran će i u Švedskoj, opet u četvrtfinalu, pokopati nade navijača „plavih“ (Zapadna Nemačka – Jugoslavija 1:0, Malme 19. juna 1958.), pa je zato sasvim razumljivo što je Radivoje Marković četiri dana ranije ono svoje istorijsko „gol, gol, gol“, čime je decenijama počinjala špica „Vremena sporta i razonode“, uzviknuo zbog pogotka koji je naš nacionalni tim – primio!
PROČITAJTE JOŠ
Bilo je to u 80. minutu utakmice sa Paragvajom, kad je izvesni Horhe Lino Romero izjednačio na 3:3, što je značilo da će Jugoslavija u četvrtfinalu umesto sa skromnom selekcijom Severne Irske (Francuzi ih isprašili sa 4:0) igrati sa Fric Valterom, Uve Zelerom, Hans Šeferom, Horstom Simanijakom i ostalim zvezdama zvaničnog svetskog prvaka iz 1954. godine. I, naravno – Ran, koji je gol za konačnih 1.0 postigao već u 12. minutu utakmice.
Nešto kasnije, kad sam imao nešto više od deset godina moj otac je hteo da me kao „čudo od deteta“ prijavi za takođe veoma popularnu emisiju Radio Beograda „Sve ili ništa“, kviz u kome je bilo moguće osvojiti čak 32.000 dinara (očeva plata bila je oko 20.000), jer sam napamet znao gomilu sastava fudbalskih ekipa i bio „živa enciklopedija“ rezultata i raznih podataka. Tako sam zapamtio mnogo toga što danas svako dete može da proveri na Internetu…
To mi je bilo od velike koristi samo u kratkom periodu kad sam ostvario svoje dečačke snove i od proleća 1977. do marta 1979. godine zarađivao platu u sportskoj rubrici „Večernjih novosti“, jer su mnogi likovi iz tih starih radio prenosa u to vreme bili istaknuti stručnjaci ili fudbalski funkcioneri.
A onda sam u junu 1998. godine, kao glavni i odgovorni urednik “Naše borbe”, jednog popodneva ušao u sportsku redakciju i rekao da niko ne može da izađe dok svi zajedno, a bilo ih je sedmoro u sobi, ne napišu sastav aktuelnog šampiona “Obilića”. Nisu uspeli, pa sam tada prvi put u jednom komentaru napisao da smo stigli u “vreme sporta bez razonode”, a svima koji se još sećaju kako su “Arkanovi” puleni pobeđivali i kako su sudile sudije, obično u drugim poluvremenima, nikakvo dodatno objašnjenje nije potrebno.
A onda smo vremenom stigli do “vremena razonode bez sporta”, kad će vam svako ispričati gde je lično bio/bila i šta je radio/radila one noći kad je Novak Đoković osvojio neku titulu ili Ivana Vuleta postala svetska šampionka. Sve mora da bude zabavno i razonodno, ako toga nema već sutra ćemo svakog od tih idola uvaljati u blato naših neralnih očekivanja, pa je u tom smislu dobro što na predstojećem Svetskom prvenstvu za košarkaše neće igrati onaj zbog koga je Denver uvršten na sportsku kartu Srbije.
Slavni košarkaški trener Željko Obradović je prošle godine rekao da “svaka opština i svaki grad moraju da plate trenerima koji rade sa decom”:
“Manite me priče da se nema para. Svaki klub koji ima pedeset dečaka ili devojčica mora da ima trenera zaposlenog pri opštini i savezu za sport. U moje vreme SOFK-a je plaćala te trenere u visini jedne i po profesorske plate. Ako hoćete zdravu naciju to je korak broj jedan. A onda se u takvim uslovima mnogo lakše naprave i vrhunski fudbaleri, košarkaši, odbojkaši…”
Ove Obradovićeve reči su i ovog leta ponavljali mnogi koji misle da našem sportu nema spasa dok se deci ne obezbedi besplatno bavljenje sportom. Uz napomenu, da to posebno treba omogućiti deci iz siromašnijih porodica i manje razijenih sredina.
Sutra se posle dvomesečnog boravka kod bake i deke naši zlatni dečaci Petar i Filip vraćaju kući, u Dubai. Ovog leta su njih dvojica imali baš bogat sportski program, sa po četiri, pet treninga nedeljno. Da im sve to bude zabavno, potrudili su se sjajni treneri Aleksandar Srećković i Miloš Matejić, kojima smo zaista zahvalni, bez obzira što je za njihov angažman ipak trebalo izdvojiti određenu sumu novaca. Što, budimo iskreni, ne može baš svako…
A kad se to ne može i kad država o tome ne brine, eto sve više dece na sve strane sa glavama u ekranima… A od toga nikakva vajda čak i da po čitav dan gledaju sport i navijaju za svoje idole.
A sastave ionako više niko ne uči napamet. Sve ima na internetu!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar