Konačno su prodate ruševine nekadašnjeg Generalštaba, po zgradama narod masovno “hapsi” naprednjačke popisivače, ljudi se krste na propoved nekog popa da one koji drukčije misle, pa su još toliko drski da se u skladu sa tim ponašaju, treba malo “vaspitno izudarati”, monetarne muke građana severnog dela Kosmeta se nastavljaju u skladu sa sjajnim aforizmom Jovana Zafirovića, “postignut je dogovor između Beograda i Prištine, Beograd banku s jedne strane prelaza, Priština menjačnicu s druge”…
“I zanesen tom ljepotom, dobih volju za životom”, kako je pevao Halid Bešlić. A život je negde drugde, daleko od ovakvih “vesti” i svih mogućih komentara po društvenim mrežama…
* * *
Tako je pre nekoliko dana dr Talija Milošević, Beograđanka, zadnja pošta Minhen, podelila sećanje na Kseniju Pajčin (3. decembar 1977 – 16. mart 2010), uz koju je godinama igrala na svetlim i manje svetlim pozornicama devedesetih:
“O tom delu mog života ne pričam rado, ne zato što se ne ponosim time da sam (bila) igračica, već što je strašna tragedija prekrila svako drugo sećanje. Ja nisam sazrevala pod staklenim zvonom već pod senkama devedesetih. Bilo je to vreme ekstrema tokom kojeg sam, kao i celo naše društvo, padala i ustajala koračajući kroz oluje.
Kažu da sam igrala i pre nego što sam hodala. U svakom slučaju – bila sam igračica dok sam bila najbolja učenica, a svakako pre nego što sam postala biohemičarka: danju sam učila dok sam noću igrala. I sve sam to ja. I sve dok se nisam povukla – igrala sam sa njom, i uvek sa njom, tom snažnom ženom savršene lepote. Ksenijom Pajčin.
Volela sam je, verovala sam joj, provela godine koje nas oblikuju uz nju. Od nje sam naučila da je borba u stvarnom svetu, van akademskih hodnika, ona koja se vodi otvorenih očiju. Hrabro. Menjajući sebe samo zbog sebe, ali menjajući se stalno i boreći se protiv predrasuda.”
Da sam pokretniji, ovih dana bih prošetao do Čukarice moje mladosti i u “Uni”, jednom od najstarijih beogradskih restorana, popio piće sa gazdaricom Borkom Pajčin, bliskom rođakom nezaboravne umetnice. Znamo se već godinama, a prošlog leta smo se dosta družili dok je Mirin i moj unuk Petar trenirao sa omladincima BASK-a, da bi što spreminiji dočekao svoju prvu sezonu u juniorima Al Nasra iz Dubaija.
* * *
A na nekadašnjem tviteru, “Vukov i Nikolin ponosni tata, ambasador dečjeg osmeha, osnivac udruženja Samostalnost”, okačio “najlepši saobraćajni znak na svetu”, o kome postoji više nego lepa priča u mojoj knjizi “Dunja sa drugog sprata” (”Mostart”, Beograd/Zemun, 2013), zapisana 29. februara 2012. takođe prestupne godine:
“Posle prve posete Dunji i Maji, Mira i ja smo otišli do prija Sneže preko puta porodilišta da obiđemo naše dečake, koji su zbog opšte gungule u Kući privremeno preseljeni u Ulicu kraljice Natalije, poznatiju kao Narodnog fronta.
Odlazeći do njih, prošli smo pored znaka sa precrtanom trubom i upozorenjem ‘Deca se rađaju, molimo za tišinu’, koji je neko zaboravio da vrati kad je ova ulica rekonstruisana, a na to mi je svojevremeno skrenula pažnju Petrova i Filipova mama Marina.
U knjizi ‘Sa Beogradom na ja’ ta priča je zabeležena kao moj poklon našoj najmlađoj ćerki za 28. rođendan, u subotu 9. februara 2008:
Bio bih najsretniji čovek na svetu da mogu mojoj najmlađoj kćerci Marini, koja ovih dana leži u GAK ‘Narodni front’, ništa strašno, doći će sve na svoje mesto, za današnji rođendan da poklonim jedan – saobraćajni znak. To je ona precrtana truba ispod koje je pisalo ‘Deca se rađaju’, znak koji je godinama stajao na uglu Balkanske i Kraljice Natalije, a koji jedini nije vraćen pre šest meseci kad je završena rekonstrukcija ove ulice.”
Marina je tada bila trudna sa Petrom i preventivno je, posle jedne lažne uzbune, provela nekoliko dana “kod Paje” kako smo svi govorili, jer nismo želeli da izgovorimo “bolnica”, a za porodilište je još bilo rano. Bilo kako bilo, kad se trideset dana kasnije zaista porodila – upozorenje vozačima je već bilo na svom mestu, pa ga u našoj porodici već godinama zovemo „Perin znak”.
“Paja”, naš prijatelj dr Pavle Srbinović, pod čijim nadzorom su došli na svet svih petoro Mirinih i mojih unučića, mi je kasnije ispričao da je taj znak vraćen tek kad su o tome pisale “Večernje novosti”. A te tekstove je, sa “stomakom do zuba”, napisala naša Marina!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare