Piše Ivan Mrđen: Tuga ispod šešira Doktora Dragana

Pozivam Vas na promociju knjige Dragana Petrovića Doktora u Klubu ljubitelja narodne muzike (kod “Cvetkove pijace”, Gospodara Vučića 222, bife između dve vulkanizerske radnje). Zbirku lepih pesama pod naslovom “Stao mi život u jedan stih” sam ja uredio i napisao predgovor, tako da imam razloga da zamolim sve moje prijatelje da nam se pridruže. Pozdrav Ivan  Mrđen.

* * *

Poslao sam juče ovu poruku mnogim mojim prijateljima i kolegama, uz napomenu: „Lepa priča na neobičnom mestu, u nedelju 11. oktobra od 13 časova. Neće predugo da traje, pa stižete na nedeljni ručak kod kuće, da odnesete tetki lek ili da ispratite derbi Premijer lige…”

Noćas sam shvatio da je to pomalo neumesno i da mnogima neće biti jasno o čemu je zapravo reč. Možda donekle može da me opravda činjenica da sam emotivno i ljudski još pod utiskom tragične pogibije mog prijatelja Slobodana Đukića i da sam navedenu pozivnicu razaslao pre nego što smo Mira i ja krenuli na Orlovaču da ga ispratimo do porodične grobnice.

Svako tugu nosi na svoj način, razmišljao sam slušajući potresno naricanje 103-godišnje Slobine majke Desanke. Tuga nije kofer da ga guraš pored sebe, nije ni ranac da ga prtiš na leđima, nije ni štap na koji možeš da se osloniš...

Tugu i bol zbog ličnog gubitka ne možeš ni da sakriješ ispod nekakvog šešira na čijoj će traci pisati „život ide dalje“. O tome govore stihovi mog prijatelja Doktora Dragana.

Doktor nije nadimak, nije ni titula, pa ni zanimanje... to je Draganova lozinka među prijateljima iz jedne od retkih preostalih oaza beogradskog duha i šmeka, nekim čudom nazvane Klub ljubitelja narodne muzike.

„Jedan život miran, tih, nekad bacim kartu il’ napišem stih...“ – ima kod Đorđa Balaševića i ta rima, ali Doktor Dragan ne „baca kartu“, pa čak i ne „napiše stih“, jer on svoje pesme prvo oseti, iznedri i - što je najvažnije - podeli sa ljudima oko sebe.

Nisu to uvek prijatelji ili drugari iz pomenutog paba, ima trenutaka kad neki mrzovoljni pijanac nema sluha za njegove poetske nastupe, kojima najčešće završava svoj boravak u tom malom prostoru velikog duha, bude i onih nestrpljivih koji bi da ga uključe kao nekakav poetski džu-boks, „znaš onu tvoju što se meni posebno dopada“...

Ali, mesto i vreme su tokom minule decenije interpretacije pesama Doktora Dragana postepeno učinile institucijom, kao nešto bez čega bi čitav prostor bio još manji, a čitav ugođaj prozaičniji...

Zato se veoma teško za Doktora Dragana može reći kako vodi miran i tih život, još manje ono „stvari teku, ja se držim izvan njih“ kako se završava navedena strofa legendarnog Đoleta iz balade o lepoj protinoj kći.

Kao u svakom iole značajnijem poetskom opusu i na stranicama knjige „Stao mi život u jedan stih“ u središtu je velika ljubav i još veća tuga kad je ona čudnim putevima sudbine prekinuta, ali nikad nije prestala.

„Meni treba ljubav i toplina, oko mene samo tuga i tišina“, jecao je Doktor Dragan u samotnim noćima posle prerane smrti njegove supruge Stanke, ponavljao prilikom mnogobrojnih odlazaka sa sinom Pavlom do njenog groba na Lešću, ali joj je pravi spomenik isklesao upravo u stihovima koji su prosto navirali iz njegove duše i koje nije morao da zapisuje, jer ih je sve znao naizust...

Većinu je zapisao tek kasnije, na nagovor i uz podršku iskrenih prijatelja, koji su kako je vreme odmicalo i strofe se gomilale možda bolje i od njega samog osetili njihovu vrednost.

Poezija Doktora Dragana nije peglana i brušena, kako to čine veliki pesnici, već je ostavljena takva kakva je da nam na sirovo-emotivistički način naslika i autora i njegovu tugu, kroz teme koje dotiču mnogo više ljudi nego što se to čini na prvi pogled. Ali, uz nezaobilazan momenat koji odlikuje dobru poeziju, ponovno iščitavanje i vraćanje na pojedine stihove, koji su istovremeno i jednostavni i višeznačni, udara tamo gde smo najtanji, u srce i dušu...

* * *

Igrom sudbine mesto na kome je Doktor Dragan najčešće otvarao svoju ranjenu dušu nastalo je u maju 2016. godine, da bi sledećeg meseca on ostao bez svoje Stanke, nešto kasnije i bez majke Leposave i brata Zorana... Tuga je, kako kaže, najsuptilnije stanje duha, ali njegove pesme otvaraju prostor za mnogo šira razmišljanja, ovo je priča o ljubavi, životu i međuljudskim odnosima...

A to su vrednosti na kojima je utemeljena i postepeno izgrađena institucija zvana Klub ljubitelja narodne muzike.