2
Australija je spoj prelepe prirode, divljine, multikulturalnosti, tradicije i konstantnog napretka. Sa Melburnom koji je već decenijama među deset metropola sa najviše pogodnosti za život, Sidnejom koji se ravnopravno nadmeće u tome, Pertom u koji avioni sleću na Terazije (u prevodu: u sam centar grada), budućim olimpijskim gradom Brizbejnom koji jedini u svetu ima taksi na vodi ili Kanberom koja se smatra najodrživijim gradom na planeti, privlačna je kako za turiste tako i za one koji žele ovde da žive, rade ili studiraju.
Malo sam dopunio početak priče o zanimljivostima iz Australije sa portala baxvel.com/blog sa koga ću u narednim danima pokušati da u svakoj objavi pomenem makar neku od “pedeset jedinstvenih, zabavnih i čudnih činjenica o ovoj neverovatnoj zemlji”. Kad sam već “down there” i planiram da ostanem do kraja februara iduće godine…
* * *
Za početak, i za mene, bez obzira što sam već osmi put u Australiji, neverovatan podatak da je beba kengura na rođenju dugačka samo dva (i brojkom: 2) santimetra i teška manje od jednog (i brojkom: 1) grama. Mladunče odmah po rođenju puzi po telu majke i ulazi u tobolac ili kesu, već kako ko to naziva, gde se uhvati za jednu od četiri sise koju ne ispušta idućih dva, najviše tri meseca. Sa pola godine prvi put izlazi iz te bezbedne zone, a sa osam meseci je već preveliko da bi se vratilo unutra…
Nadam se da se neće naljutiti moji prijatelji Stojanovići iz Resnika, gde se već drugi dan slavi rođenje prvog unučeta Mihajla, što ću napisati da su njegovih 51 santimetar i 3.350 grama dovoljni bar za pola kangaroo populacije u nekom od 511 nacionalnih parkova, koji inače zauzimaju 3,6 odsto površine najmanjeg kontinenta…
Šalu na stranu, u utorak 3. decembra bila je prava uzbuna u porodilištu u Višegradskoj, dok se porađala mlada gospođa Jovana, ne samo zbog toga što u ovoj zdravstvenoj ustanovi radi i, sada kao baka, broji dane do penzije naša prijateljica Mirjana Stojanović.
“Cela bolnica je porađala na čelu sa profesorkom Ljiljanom Mirković. Snajka je bila fantastična, a baba je učestvovala i sve nam prenosila čitav dan, da bi na kraju ostala bez tona. Plakala je kao kiša, a onda tek posle petnaest minuta ukapirala da nam nije javila kako se sve završilo. Tek tada nam je pustila snimak na grupu i slavlje je moglo da počne”, tako glasi kratak reporterski zapis ponosnog dede Zorana, pažljivijim čitaocima ovih mojih zapisa poznatog kao obnovitelja čuvenog rakovičkog restorana “Stara trojka”…
Meni sad ostaje da sa distance od 15.397 kilometara, koliko zvanično ima od Melburna do Resnika, uz već pomenute Stojanoviće, čestitam prvo tati Milošu, pa drugoj baki Miri i deda Niniju Matejiću iz Jagodine, a za tetku Jovanu odmah sam napisao da ne sumnjam da će biti “best aunt ever”…
* * *
(Sve ove podatke prikupio sam uz malu ucenu, jer sam mom prijatelju Zokiju, inače vatrenom “zvezdašu”, poslao poruku da ću, ukoliko me uredno ne izvesti o svemu, napisati kako se nadam da će Mihajlo navijati za – Partizan! Uz napomenu da će se možda, dok on poraste da može sam na utakmicu, srediti situacija u Humskoj, pa će 37. trener posle Lotara Mateusa i dvadesetpeta uprava posle Dragana Đurića (čitaj: Toleta Karadžića) vratiti radost na Stadion JNA.)
PROČITAJTE JOŠ
Inače, reč “kengur” potiče od aboridžanskog “ganguru” i prvi put je pomenuta 4. avgusta 1770. godine. Tad je na obalama reke Endevur na istoku kontinenta kapetan Džejms Kuk (1728-1799) upitao domoroce za naziv ovih do tada nepoznatih životinja. On je to učinio na engleskom, oni su mu na svom jeziku odgovorili “kenguru”, što inače znači “ne razumemo”! Čuveni moreplovac je to privatio zdravo za gotovo i tako je nastao zajednički izraz za ukupno 63 vrste, koje inače žive samo u Australiji.
Oni koji me znaju i koji redovnije prate moje zapise neće biti iznenađeni što baš danas pišem o radosnom događaju u porodicamna Stojanović i Matejić. Činio sam to uvek kad je bilo prilike i povoda i činiću i dalje, dok se u mom okruženju rađaju deca, polaze u školu, počinje da se bave sportom, završavaju fakultete, ili, na žalost, odlaze iz zemlje Srbije…
Onima koji će mi zameriti arčenje prostora i njihovog dragocenog vremena, pored “toliko važnih tema”, ne vredi da objašnjavam koliko bi nam svima život bio lepši, ako bi se, makar povremeno, bavili onim što je zaista vredno i što jedino ima smisla. Bojim se da se u tom pogledu, jednostavno – ne razumemo!