Piše Ivan Mrđen: Kad ne moraš da pišeš izveštaj

Nije bilo televizijskih prenosa, nije bilo interneta i mobilnih telefona, sva „dokumentacija“ bila je u glavi reportera, a trebalo je u najviše desetak minuta, uglavnom zbog probijenih rokova za štampanje, sve opisati tako da čitaoci sutrašnjih novina zažale što nisu bili na tribinama. Plus podeliti ocene igračima, što se smatralo posebnom privilegijom...

Zbog toga su sa utakmica reprezentativnih selekcija i ekipa koje su se takmičile po Evropi ili pak „večitih derbija“ izveštavali najiskusniji novinari, a mlađim kolegama bi ostajalo da u hodu uhvate neku izjavu igrača, trenera, ponekad i sudija... Prestao sam da se bavim tim poslom kad mi je posle utakmice Crvene zvezde i splitskog Hajduka, u kojoj je bilo svega i svačega, od sudijskih grešaka do promašenih penala, golman „Dika“ Stojanović, onaj stariji, Kragujevčanin, zagledan u betonski svod tunela na beogradskoj „Marakani“ o svemu tome rekao ono čuveno: „Prava prvenstvena“.

* * *

Još malo pa pola veka kasnije, negde pred ponoć, zagledan u zvezdano nebo iznad otvorenog krova „Rod Lejver arene“, dok je na terenu trajalo slavlje Olge Danilović posle zaista briljantne partije protiv mnogo poznatije i daleko bolje rangirane Amerikanke Džesike Pegula, bio sam zahvalan sudbini što ne moram da izveštavam (svi su sve uživo videli u televizijskom prenosu i po mnogobrojnim sportskim portalima). Još manje da jurim izjave, poput kolega iz Srbije koji su zbog Đokovićeve konferencije za medije posle rutinske pobede nad Čehom Tomasom Mahačem (3:0) propustile „meč života“ devojke koju inače prilično revnosno prate.

Zato sam jednostavno mogao da uživam u drugom delu srpskog „dabl-dabl“ programa u petak uveče po ovdašnjem vremenu. Kolege su dotrčale taman na kraj drugog seta da vide poslednji gem i čuju Olginu izjavu kako je znala da mora da odigra svoju „A-A-A plus-plus-plus igru“ ​​da bi pobedila protivnicu koja je „u vrhu sveta“, ali i da je „u podsvesti zaista verovala u sebe“.

I još je dodala da je presrećna, jer je to ostvarila u svom prvom nastupu u „Rod Lejver areni“, na jednom od najvažnijih svetskih terena. Ta njena „plus-plus-plus“ igra u statistici meča (7:6, 6:1) prvenstveno se vidi kroz podatak o čak 76 odsto osvojenih poena posle prvog servisa, uz 28 „vinera“ (winners) i šest sačuvanih „brejk“ poena. Uz, of course, dva osvojena, oba u tom furioznom drugom setu...

Sa svim tim podacima koje imate posle dva „klika“ na svom mobilnom telefonu i uz pomenutu Olginu izjavu sa lica mesta i moja baba bi mogla da napiše solidan izveštaj, čak i da nije gledala televizijski prenos. Ostalo bi, međutim, nedorečeno ono što su mogli da vide i osete svi koji nisu žurili na tramvaj i kojima se priča o srpskom tenisu ne vrti samo oko Novaka Đokovića.

Šarm, elegancija, superiornost, pogađanje uglova i linija, vraćanje već izgubljenih lopti, mirnoća, sigurnost, posebno u „tajbreku“ prvog seta... eto vam pridevi i prilozi bez kojih bi svaka priča o velikoj pobedi Olge Danilović delovala otaljano i otužno.

* * *

Uz sve to treba dodati i nešto iz „dokumentacije“, jer nema te priče koja na neki način nije povezana sa iskustvom prethodnika. Olgin plasman u četvrto kolo Australian opena je najbolji rezultat neke teniserke iz Srbije na gren slem turnirima u poslednjoj deceniji, još otkad je to isto ostvarila Jelena Janković na Vimbldonu 2015.

Kad se malo rastegne kalendar tu su i tri vezane pobede Aleksandre Krunić na US openu 2014. godine. Isto godište je i priča sa Australian opena, kad je u „Rod Lejver areni“ Ana Ivanović u četvrtom kolu pobedila Serenu Vilijams (4:6, 6:3, 6:3).

Moja Mira i ja smo tog januara prvi put došli u Australiju da posetimo ćerku Milenu, unuke Tamaru i Anu i, of course, zeta Kamerona. Oni su tada živeli u Nanavadingu (Nunawading), 18 kilometara udaljenom istočnom predgrađu, pa smo odlazeći u centar grada nekoliko puta prošli vozom pored Melburn parka i dvorana u kojima se odvijao Australian open.

Znajući da će to biti posebno iskustvo za mene, kao nekadašnjeg sportskog novinara, ćerka mi je unapred kupila kartu za večernji polufinalni termin u RLA, kad je, prema svim prognozama, trebalo da igra Novak Đoković. On je iza sebe već imao četiri trijumfa u Melburnu (2008, 2011, 2012, 2013), posle toga je ostvario još šest, ali je baš tu 2014. morao da „preskoči“, jer je u četvrtfinalu izgubio od Stana Vavrinke. Još se pamti peti set koji je završen rezultatom 9:7 za Švajcarca (tada nije bilo „tajbreka“), koji je kasnije u finalu pobedio i Rafaela Nadala.

Bilo kako bilo, ja sam sa ne baš jeftinom ulaznicom morao da gledam sve u svemu dosadan Vavrinkin polufinalni meč sa Čehom Tomažom Berdihom. Ako me sećanje ne vara, Novak Đoković je u petak posle svih tih godina prvi put ovde igrao sa nekim češkim teniserom, a u nedelju će opet, ovog puta sa 23-godišnjim Jirži Lehečkom, inače 29. na ATP listi.
* * *

Kad je Ana Ivanović pobedila Serenu, naglo su porasli i apetiti i interesovanje, pa su mi iz „Blica“ (u kome sam tada započeo poslednju godinu radnog staža pred odlazak u penziju) javili da su me prijavili za finalni meč. Sve bi bilo sjajno da buduća gospođa Švajnštajger nije u četvrtfinalu izgubila od tada prilično nepoznate Kanađanke Eugenije Bušar (Bouchard), koja je u polufinalu izgubila od Kineskinje Li Na, koju sam potom gledao kako pobeđuje Slovakinju Dominiku Cibulkovu.

By the way, te godine na Australian openu osim Aninog četvrfinala zabeležen je i plasman Jelene Janković u četvrto kolo (izgubila od Simone Halep), a među „kosturašicama“ je bila i Bojana Jovanovski (kasnije pridodala i prezime Petrović), ali je ispala već u drugom kolu. Ove podatke navodim čisto da se vidi kolika je provalija između tog perioda i sadašnjeg trenutka srpskog ženskog tenisa, što zvezdanu noć Olge Danilović od petka na subotu čini još sjajnijom.

* * *

Na kraju ovog podsetnika kako su se nekad pisali izveštaji, obavezno bi usledila najava narednih događaja. Olga će u nedelju na megdan Nadalovoj zemljakinji Pauli Bardosa (27 godina, 12. na WTA listi), koja je posle dva časa i 36 minuta velike borbe savladala Ukrajinku Martu Kostjuk (6:4, 4:6, 6:3). U poređenju sa podacima kojima je najavljivana Džesika Pegula (30 godina, šesta na svetu) - ništa strašno!