Treba tako, obe reči sa velikim slovom, jer to je najmanje čime mogu da se zahvalim gospodinu Dejanu Gigiću za ljubav, pažnju i požrtvovanje koje je iskazao u protekle četiri godine, koliko je Mirino i moje najmlađe unuče, gospođica Dunja Živanović bila njegova učenica.

Sedeo sam prekjuče u učionici „četvrtog jedan“ zvezdarske škole „Ćirilo i Metodije“, da bih preuzeo njenu đačku knjižicu i pohvalnicu za odličan uspeh (5,00) i primerno vladanje u prvom ciklusu osnovnog obrazovanja, kako sad zvanično nazivaju prva četiri razreda osnovne škole. I osećao razliku, koju je i u takvoj situaciji uspeo da napravi ovaj izvrsni pedagog…

Umesto rutinske prozivke i prigodnih prisećanja na minule godine, dečje nestašluke i zbog korone nerealizovanih izleta i ekskurzija, Gospodin Učitelj je za svako dete imao još po neki savet, upozorenje, podršku… „Trebaće vam to u narednim godinama, jer ćete umesto mene, koji sam još mogao da vas u ponečemu i ponekad sačekam, imati nastavnike koji neće imati ni vremena, ni mogućnosti da se bave vašim propustima“, rekao je u jednom trenutku.

Zbog toga mi je bilo krivo što naša Dunja nije prisustvovala ovoj svečanosti. Koju je gospodin Gigić ukrasio sa dva autentična izdanja, Časopisom odeljenja IV/1 i zbirkom pesama njegovih učenika pod naslovom „Želim da…“. Ovu lepu knjigu on je nazvao „Dnevnik odrastanja“, kao podsticaj da mališani razvijaju svoje kreativne sposobnosti. I budu što bolji ljudi.

A baš ovih dana po onoj mreži koju vole klinci i krišom prate njihovi roditelji glavni „junaci“ su tek nešto stariji osnovci koji su se uoči nekog fanki koncerta hvalili kako svoje nastavnike ne samo ismevaju, već ih i tuku i „šutiraju u dupe“… Siguran sam da iz Dunjine klase to nikad nikome neće pasti na pamet!