Kad u kući imate tinejdžerku od deset godina (to sada ‘vata mnogo ranije), pa se kao Mirino i moje najmlađe unuče pomno bavi Eurosnogom još od prvog ovdašnjeg polufinala, morate i da saslušate šta ona ima da kaže tim povodom.

“Kako ljudi ne razmišljaju, ako glasaju za Ukrajinu, da Ukrajina neće imati gde da organizuje takmičenje dogodine”, tako je naša Dunja rezonovala na moju prognozu, bez da sam čuo i jednu pesmu, kako će se plavo-žuta zastava vijoriti na pobedničkom jarbolu.

Za našu “In corpore sano”, zbog koje joj je kidala živce gospođica Ana Đurić, poznatija kao Konstrakta, ona je odmah rekla da se “veoma dopada ljudima izvan naše zemlje”. I bila u pravu, jer je, ako izuzmemo humanitarno opredeljivanje za Kaluš orkestar, Srbija dobila najveći broj bodova na osnovu glasova publike. Samo sa naše melburnške adrese poslato 44 poruka!

Navijački nastrojeno bilo je i Dunjino mišljenje da “Konstrakta ima šanse”, jer “ima puno baš bezveznih pesama”. Tako sam još pre mesec dana saznao za pesmu čije su reči “Daj tom vuku bananu” (predstavljala Norvešku, u izvođenju dueta “Subwoolfer”).

“To i nije tako bez veze”, rekoh, pa joj ispričah poznatu legendu Čiroki Indijanaca kako se u duši svakog čoveka svakodnevno vodi bitka, poput žestoke borbe između dva vuka.

Jedan vuk predstavlja zlo: bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, aroganciju, krivicu, greh, srdžbu, laž, lažni ponos, egoizam… Drugi vuk predstavlja dobro: mir, ljubav, nadu, vedrinu, ljubaznost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećanje i veru. U svakom od nas, kaže ova legenda, pobeđuje vuk koga hranimo!

Evropa je noćas besna zbog prvog, poželela da nahrani ovog drugog. Samo se bojim da se ne ostvare strepnje gospođice Dunje Živanović i da neće imati gde da to i proslavi!