Piše Ivan Mrđen: Dopisnik iz budućnosti

Kad me je krajem 1987. Staša Marinković (1934-1989) pozvao u redakciju „Borbe“, Veselin Simonović je već bio u Sloveniji, odakle su uveliko stizale najozbiljnije i, kasnije će se pokazati, najkonstruktivnije primedbe na ukupno stanje u Jugoslaviji. Posebno na račun funkcionisanja federacije, koja se iz savezne države polako pretvarala u savez država, što je potvrđeno višedecenijskom krizom, građanskim ratom i još nezavršenim procesom stvaranja novih državica.U tim raspravama osim nezavisnih intelektualaca (čuveni intervju Dimitrija Rupela u „Dugi“, 28. juna 1986. godine, kome sam ja, kao zamenik glavnog i odgovornog urednika, dao ne baš pametan naslov „Ko svađa Srbe i Slovence“) i omladinske štampe (najveći deo spornih pitanja pokretan je preko „Mladine“), sve više su učestvovali i slovenački komunistički fukcioneri, pokušavajući da osmisle neki prihvatljivi i manje dogmatski društveno-politički sistem („socijalizam po meri čoveka“). Zbog toga su izveštaji sa sednica tamošnjih foruma, i partijskih, i sindikalnih, a posebno u okviru Socijalističkog saveza, za savezno glasilo kakva je bila „Borba“ bili više nego interesantni.

„Sviđalo se to nekome ili ne, Slovenija je prednjačila u pomeranju ideoloških granica i postavljanju demokratskih zahteva. Drugi su od toga bili miljama daleko“, napisali su kolege Mijat Lakićević i Dimitrije Boarov u knjizi „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“ (Beograd, 2013.).Slovenci su udarali i na dve „najsvetije“ stvari SFR Jugoslavije – na Tita i JNA, zahtevali da se ukine „Štafeta mladosti“, u časopisu „Nova revija“ objavljeno je petnaest autorskih priloga pod zajedničkim naslovom „Prilozi za slovenački nacionalni program“ kao „odgovor“ na navodno nepostojeći Memorandum SANU, sve do neuspelog dijaloga slovenačkih i srpskih pisaca krajem 1987. u Ljubljani, a potom i u Beogradu, zapamćenog kao „dijalog gluvih“. Što je Borislav Mihajlović Mihiz sažeo u ocenu da su „predrasude dovele do toga da je između srpskog i slovenačkog naroda sve više međusobnog prezira, revanšizma i uvreda“.Sve je to bilo u „opisu posla“ slovenačke redakcije „Borbe“, što moćno izgleda na papiru, ali tamo su krajem osamdesetih bili samo novinar starog kova Jovan Pjević, istina 1974. nagrađen prestižnom Tomšičevom nagradom, praktično početnik Stevan Šićarov i „Katica za sve“, neumorni Veselin Simonović. Zato je sasvim prirodno što sam najviše, najčešće i najglasnije razgovarao sa njim, prvo kao zamenik a kasnije i kao šef Deska. Ja sam insistirao na rokovima i dogovorenim dužinama izveštaja, Vesa je znao da nam ništa neće vredeti sutrašnje novine ako u njima ne bude baš to što su Slovenci imali da tog dana poruče ostatku Jugoslavije, a posebno Srbiji, po kojoj su uveliko počeli da špartaju autobusi sa slikama Slobodana Miloševića, sve u sklopu čuvenog „događanja naroda“.Onda bih mu rekao da ništa neće vredeti novine u kojima će sve to biti zabeleženo, ako uopšte ne stignu do Slovenije, pa bi onda on zamolio da ga pozovu stenografi „još samo za ovo“... Što bi rek’o Ršumović u onoj dečjoj pesmici „alo, reče beli slon, alo reče telefon“.Mnogo godina kasnije pokazaće se koliko su bili važni i za sudbinu Jugoslavije značajni Simonovićevi izveštaji, članci i analize iz „dežele“. I koliko je „Borba“ dobila na ugledu, uticaju i postepeno na tiražu, zahvaljujući tome što smo baš u Sloveniji imali pravog čoveka na pravom mestu u pravo vreme, mada ima mišljenja da je on, u stvari, bio dopisnik iz budućnosti.Zanimljivo je da se u tih pet, šest godina dok smo obojica zarađivali platu u „Borbi“, nisam mnogo družio sa Veselinom. Dok je bio u Sloveniji on je retko dolazio u Beograd, a ja sam preko vikenda uglavnom ostajao u Šimanovcima gde smo tada živeli. Kad smo postao direktor a Manjo Vukotić ga vratio iz Ljubljane i postavio za šefa Deska nisam se puno mešao u rad redakcije, posebno mi nije bilo ni na kraj pameti da bilo šta govorim čoveku na čijoj stolici sam sedeo maltene do prekjuče.