Piše Ivan Mrđen: Čovek u plavoj jakni

U Australiju sam te godine otišao u maju, sredinom njihove jeseni, pa sam od kolege Voje Tufegdžića pozajmio plavu zimsku jaknu. Potom sam tri godine zaredom na put kretao odmah posle Tucindana i „Ježeve“ priredbe u pozorištu „Slavija“ (nadam se, biće opet 5. januara), sa unukama sam se sjajno slagao, posebno u vreme Đokovićevih pobeda na Australian openu, nadam se da to nije poslednji put...Kad smo pretprošlog vikenda moja Mira i ja u našem dvorištu čupali uvelo cveće, pakovali zemlju u kese i oprane plastične saksije nosili u podrum za narednu sezonu, ne samo zbog toga što mi je bilo mnogo teže da se saginjem nego prethodnih novembara, nekoliko puta pomislih „a šta ako je ovo poslednji put...“.

U subotu smo nas dvoje prošetali Savskom, pa uzbrdo Durmitorskom, sve do kordona u Knez Miloševoj... Posle nam se javljali drugari i komšije, kažu videli nas na televiziji, mene odmah poznali po plavoj jakni... Nisam hteo da smanjujem doživljaj, pa sam uglavnom prećutao da je ovo bilo poslednji put. Ne samo zbog viška godina i kilograma i manjka pokretljivosti kukova...

Jednostavno, u svemu tome, gde je svaki drugi policajac u ulozi okupljenog građanina, pa se neki kao fol „naši“ naroguše ako ih malo pažljivije zagledamo, gde rade motke i čekići, gde se veliko zlo naslućuje na svakom koraku, meni, ovako matorom, više nije mesto. Ako može podržaću pokrete poput „Kreni-Promeni“ komentarima, ako treba i ponekom donacijom, a ako je to nedovoljno sam sebi ću ličiti na onu “tetku” (Olivera Marković) u filmu “Balkan ekspres”, kad kaže Milanu Eraku (“Maksa, komunista, al’ dobar čovek”): “Mi bismo taj vaš pokret podržali, ali ako može nekako iz daljine!”