Moje komšije iz Radničkog muzeja “Trudbenik” pozvaše me na “glasnu i borbenu proslavu Dana oslobođenja Beograda”, zakazanu za večeras od 19 časova u Centru za kulturnu dekontaminaciju (ko nije zaboravio, adresa je Birčaninova 21).

I kad je namerno zanemarivan, i kad su ga zamenili nekim drugim datumima, i kad su proslave pomerane iz dnevnopolitičkih razloga, i kad su ga pretvarali u kičerajski karneval, dan kad je u Drugom svetskom ratu oslobođen Beograd tvrdoglavo je opstajao u kolektivnom pamćenju njegovih žitelja i svih kojima sloboda i antifašizam nisu parole za jednokratnu upotrebu.
Zato nije slučajno, uz “Horkestar”, “Hleb teatar” i “Džezbollah”, najavljen i antifašistički hor “Naša pjesma”, koji peva partizanske, revolucionarne i masovne pesme, što će svakako uticati na glasnost i borbenost večerašnje priredbe. Tim pre što njihova profilna poruka glasi “Ne zadovoljavamo se sadašnjicom”.

Živimo u vremenu kad je Beograd okupiran na mnogo načina, od jednoumlja u politici do urbanističkog haosa, od nasilja na ulicama do najzagađenijeg vazduha, od samovolje i bahatosti novokomponovane “elite” do nekulture u svakodnevnim kontaktima… Zbog svega toga ga već godinama ubrzano napuštaju uglavnom mladi i školovani ljudi, prepuštajući svoj grad uspavanoj i raspamećenoj gomili malih vernika televizijskih dnevnika i ostalih rijalitija. I nesretnom beogradskom Iznogudu, koji nikako da postane kalif mesto kalifa.

Da se niko ne uvredi, ali zaista je pitanje koliko u takvoj situaciji vrede “Bela ćao” ili neke druge najpoznatije revolucionarne pesme od pre osam decenija. Neveselu svakidašnjicu mnogo bolje odslikavaju stihovi Nikole Koja “sad život naš ne vredi kao pre, a i vreme kao da nam izmiče”, a nivo borbenosti podiže refren “Gde je sad moj Beograd”.

Teško je za pevanje, ali da sad neko zatraži “jednu borbenu”, preporučio bih i hit grupe “Beogradski sindikat”, prvenstveno zbog stihova “da li se sećaš kako bilo nam je pre, posle svega sta sad ostalo je moj Beograde”. Koja se, ne slučajno, zove „Balada Disidenta“!