Piše Ivan Mrđen: A šta ako je već kasno?

Da sam bio tamo, uzviknuo bih, uz rizik da me i pretuku, alo, bre, majmuni što se verete po ogradi igrališta, nije vreme za bakljadu, upravo je prekinuta „utakmica“ u kojoj ste izgubili sa deset prema nula.Da sam bio tamo, uzviknuo bih, uz rizik da mi kažu „jedi govna, matori“, alo, bre, glupačice što ste se u’vatile u kolo, nije ovo običan „kraj škole“, nije vreme ni za trubače, ni za podvriskivanja kao na koncertu „srpske majke“ ili, daleko, bilo Jelene Karleuše...Da sam bio tamo, uzviknuo bih, mada sam siguran da me ne bi razumeli, alo, bre, trubači, zar ne vidite da ste poput orkestra na „Titaniku“, krvave su te pare koje ćete pokupiti od onih koji su vas poslali da u dvorištu jedne škole pravite Guču, samo mesec dana nakon što se iz jedne druge škole, u istom tom gradu, u istoj toj državi, desetoro dece nije vratulo kući...Sa ove bezbedne distance, poput stotine „tviter revolucionara“, mogu samo da izrazim ne toliko zgražavanje u stilu „bože, gde mi to živimo“, koliko bojazan da je možda već kasno za čitave generacije izgubljene u raznim tranzicijama, preporodima i naročito ovom „zlatnom dobu“. Mogao bih još da dodam kako bi direktorku, zbog čijeg nametnutog imenovanja su svojevremeno protestovali i roditelji i nastavnici OŠ „Ivo Andrić“, trebalo smeniti zbog „žurke“, kojoj ni mesto, ni vreme nije bilo...Nisam imao snage da dalje pratim društvene mreže, sve u strahu da je sličnih „splavarenja“ bilo u još nekim školama. Što bi samo pojačalo utisak da je izgubljena bitka za duše generacija, stasalih uz uveravanje da su „seks, droga i alkohol“ najvažnije stvari u životu.* * *A onda me je istog popodneva, u jednom zvezdarskom soliteru, još više ražalostila trojka mladih, lepih i bar na prvi pogled kulturnih komšija. Od vrata do vrata, zadržavajući se ponegde kraće ponegde duže, dve devojke i jedan momak stigli su i do stana moje prijateljice, kod koje se utorkom okupljamo zbog preferansa. Razgovor je, dobro sam ga upamtio, tekao ovako:„Dobar dan, mi smo iz opštine, radimo anketu...“ „Odakle?!“... „Iz odbora“... „Kakvog odbora“... „Pa, Srpske napredne stranke“ (nevoljno)... „Kakvu anketu?!“... „Interesuje nas da li podržavate predsednika Aleksandra Vučića ili ove što protestuju...“ „Mi podržavamo proteste...“ „Onda ništa!“Da se to događalo ispred naše kuće, rekao bih, uz rizik da se i malo žešće posvađamo, alo, bre, deco, imate li vi pametnija posla i bolje društvo... Zar ne osećate kako vas je sramota da uopšte izgovorite to „Srpska napredna stranka“, pa tako duvate u tikvu sumanute ideje da na razvalinama njegove desetogodišnje svevlasti ostane samo predsednik svega ovoga kao nekakav „opštenarodni lider“.Bez stranke, bez politike, očiščćen od svih greha i nepodopština, koje mu iz nedelje u nedelje spočitavju „ovi što protestuju“. Iz tog ugla gledano, postaje sve jasniji slogan „MI ILI ON“. Nije u pitanju broj ljudi na ulicama, u pitanju je sudbina ove zemlje i budućnost njenih mladih naraštaja.Ne bih voleo da se naslov ovog komentara pokaže kao prikladan. Nadam se da će me desetine hiljada mladih na ulicama i ovog vikenda uveriti da ipak još nije sve izgubljeno!BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša "Borba" dala?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanmrentajenamanaaborbadala-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3139168"]