Pišući jučerašnji komentar o mom desetogodišnjem drugu Sveti zvanom "Car", razmišljao sam da tekst završim podsećanjem na lažne junske izbore 2020. godine, koje je kamarila predsednika svega ovoga vodila pod sloganom "Za našu decu".
Bilo je to u vreme korone, koja je prethodno proglašena „najsmešnijim virusom na svetu“ da bi se prikupili potpisi za stranke na vlasti i kome već treba. Bili su to izbori koje je dobar deo opozicije bojkotovao, pa je tako ispalo da je briga o mladim naraštajima i njihovoj budućnosti isključivo u rukama onih čija je vladavina dovela do katastrofalne demografske situacije i masovnog egzodusa mladih ljudi, i sa decom i sa potencijalom da ih jednog dana imaju…
Posle tragičnih događaja na početku aktuelnog „majskog prevrata“, kad su masovno stradala deca i oni koji su to tek prestali da budu, kad se Srbija trgnula, probudila i ustala protiv nasilja, najveća promena je upravo u tome što se na ulicama Beograda i još nekih varoši našlo puno mladog sveta. Drukčijeg od svega što smo viđali na ranijim sličnim protestima, sa osnovnom porukom: Ti više nemaš prava da govoriš o našoj deci!
Najmanje je važna činjenica da je u proteklom periodu resor brige o porodici prvo zapao onom tviterašu, koji se isključivo bavi Kosovom i situacijom u susednim državama, a potom zaslužnoj članici pandemijskog Kriznog štaba koja je ovih dana posle višednevnog ćutanja o tragedijama u „Ribnikaru“ i Mladenovcu pokazala kako se kuva bez vatre i dima („dovoljno je da zna da meša“, rekli bi zluradi). Mada su, s druge strane, u zemlji Srbiji već dugo najbolji ministri (a tek ministarke) oni koji se ne mešaju u svoj posao.
Ne možeš, jednostavno da uzurpiraš sve i „radiš“ svačiji posao, a da onda ne preuzmeš i odgovornost za bezočno pljačkanje roditelja sa malom decom kroz naduvane cene opreme, lekova i svega što je potrebno za normalno odrastanje, za sve kasnije odlučivanje tridesetogodišnjaka na porodični život, za haotično stanje u obrazovanju (jer si u prva tri meseca ove godine u 58 sati govorenja na televizijama sa nacionalnom frekfencijom tu najvažniju delatnost pomenuo samo jednom) , za odsustvo perspektive, za netolerantnost, govor mržnje i nasilje u svim segmentima društva…
Vreme je da pustiš da „za našu decu“ brinu oni kojima to neće biti samo izborni slogan, tako glasi drugi deo poruke iz kolona na ulicama.
Pročitajte još:
A onda je, ako je verovati jednom od najvažnijih podguznih medija, objavljeno nešto zbog čega bi u svakoj normalnoj zenlji morale da reaguju ustanove čiji je posao da čuvaju decu i od njihovih roditelja. Navodno (i dalje ostavljam mogućnost da se u mraku nečije guzice neke stvari baš ne čuju najbolje), predsednik svega ovoga je na sastanku sa filadendron premijerkom i drugim „najbližim saradnicima“ rekao:
„Nikad i nipošto neću pristati na ucene, nikad najgorima neću prepustiti vlast bez izbora. Nikad neću potpisati nikakvu tehničku ili prelaznu vladu! Ako mene ubiju, iza mene ostaje moj brat Andrej. Ako ubiju mog brata, ostaje moj sin Danilo. Ako ubiju mog sina, ostaje moja ćerka Milica. Ako ubiju i nju, moju ćerku, ostaje moj sin Vukan… I grobovi naši boriće se protiv ustaša!“
Čitav moj komentar je u naslovu ovog teksta! Nemam snage da to napišem dvaput! Kao otac troje dece i deda petoro unučadi, jednostavno, ne mogu da shvatim tu količinu neljudskosti, zaslepljenosti, odsustva empatije…
Niko nikad nije u poslednjih nekoliko godina tako napao, uvredio i ponizio njegovu porodicu, kao što je (ako je sve ovo tačno) učinio on lično. Zato je u pravu moja prijateljica Aleksandra Ćurčić iz Čačka, koja je u objavi pod naslovom „Zli, zli čoveče!“ napisala:
„Čovek može sve da zamisli, može u svojoj glavi da stvori najcrnji scenario, može da zamisli svoju sahranu i da se pita: Ko bi plakao za mnom? Ko bi me se najduže sećao? Jedino što normalan čovek ne bi mogao da zamisli, a kamoli da izgovori su grobovi njegove dece!
Najstrašnije je to što takav čovek odlučuje o našoj deci! Čovek koji pominje grobove svoje dece zarad opstanka na vlasti je u stanju da ne trepnuvši žrtvuje našu decu!
Čovek koji pominje grobove dece ne misli na one roditelje koji još uvek ulaze u prazne dečije sobe u nadi da je život samo ružan san, da njihova deca mirno spavaju u svojim krevetima, a ne u grobovima!
On želi samo da vlada, vlada, vlada!“
**********************************
BONUS VIDEO: Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar