Podeli
Foto: privatna arhiva

Čestitao bih i samom sebi, i mojoj porodici, i mojim prijateljima, i svima vama Dan državnosti Republike Srbije, da već godinama ne mislim kako imamo samo taj 15. februar kao neki datum iz istorije na koji je trebalo nakačiti kao neki državni praznik a nemamo – državu.

Država se pretvorila u postizborni „ratni plen“ svih koji dođu na vlast i postepeno privatizuju sve njene poluge i ingerencije, a aktuelni predsednik svega ovoga je u tome nadmašio sve svoje prethodnike.

Problem je, međutim, što obični čovek, redovni platiša poreza i svih „komunalija“, državu ne sreće u liku i delu slatkorečivog i sveprisutnog predsednika već mu se ona javlja i zagorčava život u dodiru sa silesijom marginalaca i neostvarenih osoba, koji su kao sledbenici i poslušnici dobili mogućnost da budu nešto što po znanju i sposobnostima nikad ne bi mogli biti. I što je njima, kao nagrada za slepu poslušnost i obožavanje „lika i dela“, mnogo toga dozvoljeno i sve oprošteno!

Osim ako u nekom trenutku ne pomisle da su jači i važniji od države, pa se ona, iz neke nevolje, seti da počne da radi svoj pos’o. O tome rečito govori i jedan grafit koji je godinama stajao na uglu Kičevske i Molerove, preko puta Četrnaeste gimnazije: „Ako nisi naša banda, nestaćeš bez traga!“

Prošle godine sam na današnji dan boravio u Melburnu, 15. februar bio subota, pa se nekako dogodilo da smo tog dana u apartmanu Mirine i moje najstarije ćerke Milene i zeta Kamerona na rivijeri reke Jare imali „jugonostalgičarski samit“. Bili mi, bili moji ispisnici Dinka i Dragutin Rajak sa kompletnom familijom, bili zajednički nam prijatelji Nenadići, bili naši Anđelkovići, navratila i Sonja Zdravkovska…

Nije mi bilo ni na kraj pameti da se šalim zbog činjenice da su moje Mirine i moje unuke Tamara i Ana baš uživale u tom društvu, ni da su i naši dečaci Petar i Filip istog dana osetili nešto od „rodnog kraja“, kad ih je mama Marina odvela da vide i dalje najvišu zgradu na svetu Burdž Kalifu osvetljenu bojama zastave Srbije. Te večeri je naše jedino unuče koje živi u Beogradu, preslatka Dunja, otišla sa roditeljima na jedan od poslednjih subotnjih protesta, pre nego što su toj vrsti iskazivanja nezadovoljstva doakali „najsmešniji virus“ i još smešnija opozicija.

Ruku na srce, treba da prođe još dosta godina da bi se Dan državnosti Srbije utemeljio u narodu kao ozbiljan praznik. Ustanovljen u vreme zajedničke države sa Crnom Gorom, zbog čega se sve do 2007. slavio i 27. april (dan stvaranja Savezne Republike Jugoslavije), u početku je naglašavan kao Dan ustavnosti, povodom prvog srpskog ustava iz 1835. godine, da bi jedno vreme to bio i praznik Vojske Srbije, što se sve poklapalo sa obeležavanjem dizanja Prvog srpskog ustanka 1804. godine. Pitale me pre više od deset godina mlađe kolege šta zapravo slavimo 15. februara, a ja im odgovorih: „Dvadesetdeveti novembar, Dvadesetdrugi decembar i Sedmi juli, sve u istom danu!“

“Država ne radi na promociji Sretenjskog Ustava, jer naši političari ne žive u duhu velikog poleta koji je započeo u to vreme”, izjavio je svojevremeno istoričar Čedomir Antić, podsećajući da se Dan državnosti slavi na dan kad je 1835. na Velikoj narodnoj skupstini u Kragujevcu proglašen prvi Ustav Srbije, koji je, zbog nezadovoljstva Rusije, važio samo trideset dana. U međuvremenu je Vojska Srbije sa Prvog prešla na Drugi srpski ustanak, pa sad svoj dan slavi 23. aprila, a od ustavnosti ionako nije ostalo baš ništa!

Zato ne čudi poduži spisak političara izviždanih u Maričevića jaruzi kod Orašca, gde je 15. februara 1804. pod vođstvom Karađorđa podignut Prvi srpski ustanak, od već zaboravljenog Mirka Cvetkovića do nesretne Ane Brnabić, oboje se predstavljali kao premijeri…

„Večeras će se stare koke picnuti za bal“ – znam da se stihovi Đorđa Balaševića odnose na mnogo značajnije događaje (obljetnice mature), a dok ovo pišem ne znam da li će se ove godine uopšte održati najvažnija državna svečanost ili su pozivnice važile samo za otkrivanje spomenika na dnu Nemanjine ulice. Ali od početka je, bez obzira na to ko drži vlast, ovaj praznik bio važan uglavnom onima koji od države lepo žive.

Sećam se da sam 16. februara 2008. godine u Sarajevu potražio tadašnjeg ambasadora Srbije, mog nedavno preminulog prijatelja Grujicu Spasovića, a portir na vratima mi je ljubazno saopštio da je „sinoć bio prijem povodom Dana državnosti i Njegova Ekselencija je malo popila, te danas neće doći”.

Bilo kako bilo, danas ćemo proslavili Dan državnosti Srbije, u slavu Sretenjskog ustava koji je važio samo trideset dana i čiji je autor Dimitrije Davidović, zbog naprednih ideja za to doba, proteran i umro u najvećoj bedi. Sada je sve drukčije: Srbija ima ustav koji je praktično nemoguće promeniti, a nosioci „naprednih“ ideja su u međuvremenu postali vlast i obogatili se.

Današnji dan se u Srbiji baš lepo nadovezao na jučerašnji i na, čini mi se, nikad jaču trivunizaciju 14. februara, sve u slavu vina i opšte opijenosti sopstvenim beznačajem. Država slavi državnost zbog Davidovićevog ustava koji nije poživeo ni mesec dana, crkva sve to škropi raznim vodicima, ali nema ni snage ni volje da bilo koga ubedi da je reč i o njenom velikom prazniku (spada u petnaest najznačajnijih i odnosi se na susret Simeona Bogotvorca i Isusa Hrista), ionako besposlen narod dobio alibi za četiri neradna dana, pa ispada da je od svega najvažnija ona mečkina rupa!

Komentari

Vaš komentar