Najava prvog čoveka Privremenog organa Beograda, sumnjivog porekla, upitnog obrazovanja i funkcionalne pismenosti, da će podneti inicijativu za izmeštanje posmrtnih ostataka doživotnog predsednika SFRJ Josipa Broza iz Kuće cveća na Dedinju u Kumrovec, poslednji je uznemirujući projekat osobe, čije su metamorfoze uspele da zasene i najpsihotičnije stvaralačke zamisli jednog Franca Kafke.

Ideja da se Gregor Samsa jednog jutra probudi pretvoren u džinovskog insekta, prihvatljivija je, razumnija i manje apsurdna od razvojnog puta kojim je u toku jedne noći prošao Aleksandar Šapić – od obožavanog svetskog šampiona i idola, do političkog strašila, naprednjačkog okupatora i sasvim kratko- grobara (Grobljanskog radnika).

Grobarenje je inače posebna naprednjačka kategorija, koju je kroz svoje primarno i pošteno zanimanje uspostavio rodonačelnik partije Tomislav Nikolić, a koju su potom, istina u drugim okvirima i okolnostima, razradili njegovi poklonici i sledbenici. Tako i ovaj ostareli pionirski disident, na polovini pete decenije života, nije usepo da bude ni pionir u stranačkim poslovima otvaranja, prekopavanja i izmeštanja tuđih grobova, kao ni u saopštavanju sumanutih i anticivilizacijskih razloga, koji treba da opravdaju takve nečovečne i bogohulne poteze.

Setimo se da je njegov neformalni prethodnik tako otkopao i premestio Dimitrija Tucovića sa Slavije, kako bi na na njegovom vekovnom grobu mogao da postavi kič-vodopad koji više liči na meksičko, raznobojno konjsko pojilo, iz kog kao vrhunac bizarnosti, s vremena na vreme dopire šušteće pevanje Đuze Stojiljkovića i Majkla Džeksona. Potreba za uspostavljanjem sistemske korupcije i glad za ekstraprofitom i otimanjem narodnog novca, jača je od svake civilizacijske tekovine, pa i toga da je svaki grob, ma ko u njemu počivao, sveto mesto koje se ne dira i ne skrnavi, a ponajmanje otkopava i premešta.

Osim što je svojom najavom još jednom pokazao da o Beogradu i njegovim kulturološkim kapacitetima ne zna ništa, Šapić je istovremeno doveo u pitanje ono što jedino i nesporno zna – da broji novac. Zato je fascinatno što mu je uopšte palo na pamet da uklanja najposećeniji i najisplativiji muzejski eksponat u državi, oko kog se svakog dana okupljaju, kako građani iz bivše nam države, tako i poklonici širom sveta.

Najstrašnije su pak, pobude za ovakvu inicijativu, kojima idejni tvorac pokušava da se predstavi kao istorijsko i nacionalno osvešćena ličnost, ne shvatajući da ni u tom konkretnom projektu, nije pionir, već da uredno kaska najmanje tri decenije za raznolikim udbaškim tvorevinama koje su proterivanjem mrtvog Tita, po potrebi, pokušavale da animiraju mase ovakvim nacionalističkim huškanjima.

U sve to, besramno, uspeo je da uvuče i vojvode Stepu, Mišića i Putnika, spreman da i njih iskopa i prebaci u grob koji je ciljano namenjen nekom drugom i predstavlja deo jedne memorijalne celine. Velikosrbin koji bi da ukine Jugoslaviju i izbriše 50 godina istorije. Što onomad rekla doajenka srpskog glumišta, gospođa Tatjana Bošković, takvi obično ne umeju da reše ni test iz istorije Srbije za peti razred – „keca bi dobili“.

Jer, voleli Tita ili ne, bili jugonostalgični ili istorijski neosvešćeni kao Šapić, nesporno je da je u pitanju ličnost koja je sastavni deo savremene istorije ovog naroda. Ličnost čije je brisanje i ukidanje niti moguće niti potrebno i opravdano, dok se ideologija ne može isključivo i neprekidno osporavati zbog navodnog satiranja svega što je bilo srpsko i pravoslavno. Nije Šapić jedini koji veruje u taj mit i koji ne shvata da je sa istorijske i zdravorazumske distance odricanje od Tita danas, ravno ondašnjem odricanju svega što je otoič bilo deo kulture, tradicije i nacionalnog identiteta, te da su skidanju ikona sa zidova i odricanju od svojih svetaca bili skloni isti trustovi mozgova, koji bi sad da prekopavaju grobove.

Koliko ondašnja ideologija nije strana Šapiću, dokazuje najpre njegovo političko angažovanje i rukovođenje gradom po uzoru na partizanske funkcionere i prekosudovne oslobodice u prvim posleratnim godinama. I oni su otimali i raspolagali tuđim, menjali lični opis i satirali identitet grada koji je podsećao na neko drugo vreme, brisali ulice sa nazivima heroja iz nekih drugih ratova.

Zato u jednom današnjem Beogradu, Šapić koji ruši mostove, sajamske hale i izmešta komemoracije nije i ne može da bude ništa ništa drugo do – prosečne komunjare, koja istovremeno, na jednom Voždovcu, može da bude Gangula – ali samo na filmu.