Piše Ivan Milićević: Opasne veze

Zbog starosne granice krivične odgovornosti i činjenice da se maloletnom ubici ne može suditi, jer je u trenutku izvršenja krivičnog dela imao 13 godina, istraga je pokrenuta protiv njegovih roditelja, koji su osumnjičeni za krivično delo zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica. Roditelji dečaka koji je ubijen tako su konačno dobili status oštećenih u postupku, ali i priliku da budu saslušani i iznesu sve detalje koji su im poznati kako o samom zločinu, tako i o maloletnom počiniocu i njegovim porodičnim prilikama.

Zašto je to sve trajalo bezmalo godinu dana, nije poznato ni roditeljima žrtve, ali ni javnosti, budući da je portparol Osnovnog tužilaštva u Nišu, koji je saopštavao detalje o ovom slučaju, iz njemu znanih razloga, onemogućio novinarima da postavljaju dodatna pitanja.

Slika konferencije na kojoj predstavnici tužilaštva saopštavaju detalje u vezi sa slučajem koji je počinio krivično neodgovoran maloletnik i na kojoj se zabranjuje novinarima da postavljaju dodatna pitanja, dobro je poznata javnosti iz vremena kada je glavni tužilac Višeg tužilaštva u Beogradu Nenad Stefanović saopštavao javnosti da je podignuta optužnica protiv roditelja maloletnog ubice iz OŠ „Vladislav Ribnikar“.

Za razliku od niškog tužilaštva, kom je trebalo deset meseci da roditeljima počinioca pripiše krivično delo koje zakon propisuje, u slučaju roditelja ubice iz „Ribnikara“ to se do danas, iz neobjašnjivih razloga, nije desilo. Budući da se u sudskoj praksi, za krivično delo zapostavljanje i zlostavljanje maloletnog lica sudi najpre roditeljima krivično neodgovornih maloletnika koji su počinili najteža krivična dela (poput majke maloletnika koji je u Novom Sadu zapalio i ubio beskućnika), do danas je ostalo neobjašnjeno zašto se supružnicima Kecmanović ne sudi i za ovo delo, pored onih za koje su naposletku i optuženi – izazivanje opšte opasnosti i nedozvoljeno držanje oružja.

Postoji li jači dokaz da je neki maloletnik žrtva roditeljskog zapostavljanja od činjenice da je jedan dan, iz čista mira, odlučio da dohvati nož i njime iskasapi školskog druga ili od onog da se jednog jutra probudi kao masovni ubica, i naoružan do zuba izađe iz roditeljskog doma, ode u školu i počini nezapamćen masakr?

Da sam na mestu roditelja iz Niša, insistirao bih na odgovoru zašto je trebalo deset meseci da dobiju status oštećenih u postupku za zapostavljanje maloletnika koji im je ubio sina, kakve je to radnje tužilaštvo za to sumanuto vreme preduzimalo, te da li je jedan od mogućih preduslova za vođenje tog postupka bilo odmicanje sudskog postupka u Beogradu protiv roditelja maloletnog ubice iz „Ribnikira“.

Preciznije, da li postupak u Nišu nije pokrenut ranije kako nekom ne bi palo na pamet da pita zašto za to isto delo, pored postojećih, nisu optuženi i supružnici Kecmanović? Zašto je to delo izostalo u slučaju „Ribnikar“, više puta je upitano Više tužilaštvo, odakle nikada nije stigao odgovor, dok je, podsećam, na premijernoj Stefanovićevoj konferenciji – bilo zabranjeno novinarima da postavljaju pitanja.

Upravo zbog izostanka tog dela, na suđenjima se raspreda o tome da li su pištolji bili zaključani u koferu ili nisu, da li je dete odlazilo u streljanu ili nije (što paradoksalono, samo po sebi nije krivično delo), dok odgovori na osnovna pitanja (u vezi sa roditeljskim zapostavljanjem) uporno izostaju: da li je dečak bio zdrav, da li su ga roditelji lečili, ko ga je i gde lečio i ono najbitnije – šta će biti sa ubicom deset duša koji je nevidljiv za zakon? Šta, ostaće zauvek u zatvorenoj ustanovi? Na osnovu čega? Na osnovu zločina koji je nevidljiv za zakon?

Ljudi, probudite se!