Piše Igor Karanov: Ja te plaćam!

Moja majka je 36 godina radila kao profesor u srednjoj školi. Već u prvih nekoliko, kupila je na kredit stan na Limanu 2 u Novom Sadu. Dopao joj se. Tu je mogla da vidi svoju budućnost. Blizu centra, pogled na Dunav, plaža „Štrand“ na sto metara, prodavnica, kiosk, pekara i, ključna stvar, osnovna škola. Htela je da ima decu, a ne kao ove današnje Dmitrovićeve nezajažljivice. Stan je otplatila za 10 godina. Kao prosvetni radnik.Možete li danas da zamislite prosvetnog radnika koji je kupio stan, otplatio ga za deset godina i sada mirno i zadovoljno podiže svoju četvoročlanu porodicu u njemu?Ni ja. Ne radi se tu samo o priči o standardu. Govorimo o verovanju u budućnost kao osnovnoj mernoj jedinici sreće.Moja majka je tokom čitavog radnog veka bila prosvetni radnik. Nije bila član partije. Njen posao je bio da nauči i vaspita decu, za šta je potreban određeni autoritet. Ona s tim nije imala problem. Ni jedan đak nije mogao da je pita: „Šta ti znaš, živiš od crkavice kao podstanar, spajaš kraj s krajem, čemu ćeš ti da me naučiš?“. Njen život bio je apsolutno sređen po meri. Zato su joj verovali. I slušali je. Doduše, to je bilo vreme kad učeniku nije bilo dozvoljeno da nokautira profesora ako dobije 4, ali i to je stvar autoriteta. A ko je kupio stan, dobro mu je, kome je dobro - ima autoritet. Ne samo pred tuđom, već i pred svojom decom. Kada ona u adolescenciji počnu da preispituju roditelje, njihove odluke i postupke, ogromnu ulogu igra upravo to da li su oni iskrojili život po svojoj meri. Ako nisu, dete se okreće onima koji jesu.A ko su onda današnji autoriteti? Ako se izvuče aritmetička sredina iz ljudi koji su uspeli da iskroje život po svojoj meri, spaja ih potpuno odsustvo moralnih načela. I svi oni imaju stan po svojoj meri. I autoritet.U takvom okruženju čovek baš mora da veruje u bajke da bi poželeo da, pun ponosa, gleda svoju decu kako rastu. Njihove šanse za sreću su smešne. Ako ne postanu kriminalci ili stranački vojnici, nikakve. Naravno, uvek su postojali oni retki, predodređeni za uspeh, čiji dar može da pronađe put i u najvećim društvenim močvarama, ali nije li poenta uređenog društva upravo to – da ne moramo da budemo Novak Đoković ili Ivo Andrić da bismo dobro živeli? Ne plaćamo li upravo zato svojim teško zarađenim novcem Vučića i ekipu, da bi nama, običnim ljudima bilo lakše? Ne njima, nama. Međutim, tu je došlo do ozbiljne zamene teza: mi dirinčimo, odričemo se da bismo platili poreze i doprinose od kojih su oni plaćeni, a oni kupuju stanove i imaju autoritet. Logika do moga.Dok se Dmitrović pita šta više hoće ove žene da bi rađale decu i zaustavile belu kugu, Vučić ide okolo i objašnjava koliko nam je neverovatno super busajući se time da cene nekretnina u Srbiji skaču. Momci, kako bi bilo da se nađete, popijete kafu i popričate, pronaći ćete odgovore na mnoga pitanja. Žene neće da rađaju robove. Niti stranačke vojnike. A ni kriminalce. One žele da rode male ljude koji imaju pravo na sreću. Poradite na tome, plaćamo vas više nego dovoljno.