Piše Dragan Popović: Ubiše nam i inat

Poželeo sam da bar naše rukometašice urade nešto što će me razuveriti u gledištu koje nerado "gajim", a tiče se utiska o nedostatku kuraži u susretima koji nešto odlučuju. I, ne samo kad je reč o duelu od pre par dana, nego uopšte. I tako, u sve više sportova (čast izuzecima) već desetak godina, ako ne i duže.Suštinski, nije me izbacio iz takta ili pogubno razočarao rezultatski neuspeh ženske rukometne reprezentacije na prvenstvu Evrope i poraz od selekcije Hrvatske. Nije, jer sport u svojoj ponudi ima i takav ishod, te sam taj izgubljen susret tretirao kao sastavni deo svakog, pa i ovog takmičenja. Daleko od toga da mi je bilo svejedno, ali mi obrasci u vrednovanju učinka i formiranju utiska o igrama naših reprezentacija ne zavise samo od kriterijuma poraz-pobeda.Ali, zaređalo je sa neshvatljivim porazima, ne samo u rukometu, toliko da je kod mnogih koji emotivnije prate igre svih reprezentacija Srbije taj "trend" morao da izazove reakciju. Ljudi su počeli da traže odgovor na pitanje, šta se to dešava? Dobijali su objašnjenja, ali takva da ih ni klinci u osnovnoj školi ne bi prihvatili zdravo za gotovo. Uglavnom su to "sigurica" obrazloženja tipa: ne znaju, neće, nisu motivisani, nestručnost selektora... Ne bih rekao da je tako prosto.Nije neznanje, jer neznalice teško da mogu do bilo kog jačeg šampionata? Siguran sam da nije nedostatak borbenosti, jer je i taj parametar neophodan da se utakmice sa jakim rivalima drže do nivoa neizvesnih? Šta je to onda, što u poslednje vreme uvodi naše reprezentativce (reprezentativke) u stanje malodušnosti i ubija ih u pojam, baš kada je potrebno da budu najhrabriji i najodlučniji?Ne pije mi vodu ni objašnjenje, poput onog filozofskog - strah od pobede. Ne slažem se ni sa tvrdnjom da im nedostaje samopouzdanje, jer neko ko ih je birao da budu u timu reprezentacije svakako sebi ne bi dozvolio da mu takav igrač ili igračica budu u sastavu. Osim ako mu tim nije birao neko drugi. Onda je to druga tema. Nešto je treće u pitanju. Šta?Pisao sam o tome da je osećaj pripadnosti nekoj grupi, počevši od ekipe "iz kraja", preko školskog tima, kluba, reprezentacije, pa u konačnom ishodištu i naroda, izuzetno važan faktor u postizanju uspeha i građenju pobedničkog mentaliteta.Neko ili nešto, narušilo nam je taj osećaj i sve češće se dešava da inat, zaštitni znak jedne nacije koja ne podnosi lako sportske poraze, bude pretvoren u defetizam, stanje koje nešto manje trpeljivi i strožiji nazivaju kukavičlukom. Pominju usput gubitak ponosa i poniženje.Moguće je da ću svojim viđenjem "crtati" scenu čija je podloga klizav teren, ali ja na sport gledam iz drugog, neretko i trećeg ugla. Pritom sam ubeđen da nam sportska takmičenja u kojima učestvuju naše reprezentacije i utisak koji ponašanjem, pristupom, željom za zajedničkim uspehom, ostave izabrani timovi, nepogrešivo daju do znanja kakvo je stanje u društvu.I baš tu, na tom polju, potražio sam odgovor na pitanja šta se i zašto dešava u poslednje vreme sa mnogim našim reprezentacijama, te moramo da se mirimo sa nečim što ovom narodu nikada nije bilo svojstveno. Da, u situacijama kada je "frka", dižemo ruke ili se pretvaramo u "muve bez glave".Odgovore ponuđenje forme radi, odbacio sam odmah, jer su naprosto neuverljivi. Možda bi ovaj "ugao" mogao da razjasni neke stvari .Neko nam godinama sugeriše da je ponos nešto suvišno, nepotrebno, da se bez njega može. Može, kako da ne, ali zašto onda ohrabruju medije da pre svakog bitnijeg nastupa naših selekcija dižu tenziju do usijanja, da stvaraju lažnu sliku mogućnosti timova, pozivajući se na patriotizam i "ostavljanja srca na teren". Pa, čekajte, ponos može samo u medijskoj "ložani", ali nikako tamo gde je zaista potrebno pokazati ga. A, kada se desi rezultatski neuspeh, onda kreću omalovažavanja i prozivke. Nimalo naivna "igranka", koja na sportiste deluje obeshrabrujuće.Inat su nam sveli samo na verbalno "kur..nje" po medijima i opasno nam nagrizli identitet i dostojanstvo, što se najjasnije vidi u timskim sportovima. Gubitak samopuzdanja, koji nekada ostavlja utisak neznanja na terenu, posledica je dugogodišnjeg zatiranja osećanja ponosa.Koliko god u nekoj generaciji i imali sportiste sa dovoljno urođene ili stečene požrtvovanosti, drskosti i smelosti da se izbore za uspeh, činjenica je da te vrline karaktera ne prate iskrena i pametna podrška. Za tu podršku, zaduženi su oni koji vodeći državu, vode i sport. Na kraju, gro medija je pod kontrolom vlasti, koja god da je.Ne bih ulazio u to, da li je u pitanju neznanje, namera ili obavljanje zadatog im posla, ali "bode oči" sve izraženija ravnodušnost, najpre kod sportista, a onda, što je još pogubnije i kod naroda koji ih od srca i sa čestitim zanosom prati i navija.Pa, dobro, kako to rade godinama i kako im prolazi?Konstantno nas "tuku" sa dve strane i teško je sve to izdržati, a da ne dođe do stanja, najpre zbunjenosti, pa ogorčenosti i na kraju nemoći. Postavljaju ljude i propisuju matrice takve da je okreni-obrni, izbor uvek loš. U ponudi, što se kadrova tiče, na ključnim pozicijama imamo one koji se stide svog porekla ili one koji ga zloupotrebljavaju. Ista je ponuda i medijskog sadržaja.Foliranti određuju aršine i to jednog dana mora da izazove gubitak poverenja. Potom ide manjak želje da se da sve od sebe, jer medijska nagrada i kazna nemaju pokriće u jasno uspostavljenim kriterijumima. A, onda logično sledi ravnodušnost koja kod sportista stvara gubitnički mentalitet.Rekao bi neko, ništa nije slučajno. A, ako jeste, zašto tako dugo traje i na istu foru?Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram