Znam da je ovih dana naš fudbal glavna tema, sa svim pipcima i repovima, zanimacija oko čega se vode rasprave, predlažu rešenja, licitira imenima, ili naprosto "tupe zubi".

Ali, računam, biće materijala dovoljno za još tekstova o fudbalskim zavrzlamama u narednih ko zna koliko dana (Bože zdravlja), te mi se učinilo da je svrsishodnije baviti se nečim drugim, nečim što nipošto nije bezazleno, nečim što može da se tiče i fudbala u nekom smislu, a medijski je promaklo tek tako.

Dakle, ta fudbalska gungula potpuno je progutala jedan suštinski neprihvatljiv, inače nimalo beznačajan događaj i to u vezi sa ženskom rukometnom reprezentacijom. Desilo se da nekoliko naših igračica, posle rezultatskog neuspeha, najpre na Svetskom prvenstvu, kasnije u kvalifikacijama za Olimpijske igre, javno optuži selektora Obradovića za lošu atmosferu u taboru reprezentacije, za neadekvatan način priprema i treninga i preterano autoritarno ophođenje prema rukometašicama.

To je otprilike tako sročeno, izgledalo po medijima, inače „prevod“ bi glasio, Obradović je staromodan trener, viče, psuje i vređa igračice, a usput je nepopustljiv i krut u ophođenju.

Rekli biste, pa šta, nije prvi put da neko od naših reprezentativaca(ki) krene da proziva i opanjkava selektora javno. Doduše, češće se dešavalo da neki od selektora bez rasprave rastera „remetilačke“ faktore u timu, ali da budem iskren do pre desetak-petnaest godina, ni jedna od ove dve verzije iznošenja prljavog veša nije bila tako učestala. A, naročito ih nisu razvlačili po medijima.

Nije ni meni želja bila da raspredam o tome šta se zbivalo, u rukometnoj ženskoj reprezentaciji, da optužujem ili branim, nego da taj fenomen „burnih“ rastanaka i tinjajuće nepodnošljivosti u mnogim našim reprezentacijama nekako probam da razumem. Mnogo je takvih slučajeva u poslednje vreme, te mi se čini da bi bio red uspostaviti neki model, koji će odrediti šta je čiji posao, kakve su mu obaveze i šta se od njega očekuje. Ni više, ni manje.

Nekako mi ne ide u glavu da bi jednog vrhunskog sportistu, izabranog da igra za reprezentaciju, trebalo posebno motivisati, baš kao što mi ne ide u glavu da bi neko sa takvim sportistima mogao da „barata“ kao sa nedoraslom i razuzdanom dečurlijom.

I, šta bi onda to moglo da izaziva konflikte?
Šta je to toliko „gadno“ u odnosima da ne postoji prag tolerancije jednih ili drugih, kako bi posao zbog koga su i sastavljeni mogao da bude obavljen najbolje moguće?

Vratiću se u doba, kada mi se učinilo da je ta „moda“ obostranog tužakanja i počela. Mislim da je to bilo na prvenstvu Evrope u košarci 2005. godine, kada smo baš mi bili domaćini. Nisu mogli da se suzdrže ni selektor, ni neki igrači. Kasnije su to radili rukometaši, vaterpolisti, rukometašice, fudbaleri, odbojkaši…, pa čak i teniseri, pred kraj prošle godine.

Kad, posle toliko godina, prevrtim film o tim „pobunama“, iznenadim se koliko ih je zapravo bilo.

Najgore je, što sam tražeći slične situacije u drugim državama, nailazio na rezultate koji su u tom poređenju loši po nas. Interesantnije su mi, za ad-hoc analizu, bile države gde je narod temperamentniji, pa je i zbog toga mogla tikva pre da pukne, ali nisu se ni oni tako često žalili na svoje selektore. Nije da nisu, ali ovako, kako je krenulo u Srbiji, nisu.

I, šta je ostalo da izaberem kao uzrok, ili razlog? Ne više od tri mogućnosti.

Da su nam sportisti previše razmaženi i da u situaciji kada im se ne dopada status u reprezentaciji, ili ne urade ništa naročito igrajući za nju, postaju tužibabe.
Da su nam selektori još uvek u dril fazonu, odnosno preterano zahtevni i ambiciozni bez pokrića. Jednostavno namćori.
Ili, da nekome sa strane zasmeta način odabira i sastav selekcije, te onda on organizuje pobunu i stvori lošu atmosferu.

Od svega po malo, najverovatnije, mada mi ovo poslednje deluje kao najmalignije.

E, da! Ima i ona. Mi smo kao narod takvi i najgori smo od sve dece.

Za ove prvonabrojane uzroke i mogu da kažem po koju lepu reč, sve misleći da ste ih možda prihvatili kao šalu, ili bar kao pola zbilje, ali za ove „mi smo najgori“… Za njih je i šala teška filozofija.

Nego, da se vratim na ono „vađenje“, bez obzira upražnjavali ga igrači ili selektori, jer ono je problem, a naročito ako je medjski dočekano i ispraćeno.

Nisam siguran da se ikome, iole odgovornom, dopada kad vidi ili čuje takve stvari. Da igrači ili selektori njegove reprezentacije moraju, ko na pijaci da se međusobno optužuju. Ne radi se tu o nekom moralisanju ili želji da se đubre gura pod tepih, nego o tome da je neophodno za svakog našeg reprezentativca(ku) i selektora osmisli i napisati kodeks ponašanja. Naravno i objektivno očekivan rezultat u nekom takmičenju. Ima li išta prostije? A, sve samo zato kako bi svako od njih znao šta ga očekuje, šta se od njega očekuje i kako bi trebalo da se ophodi prema nama koji ih pratimo, navijamo i bodrimo. A, znali bismo i mi, ko je šta od sebe dao i ne bi bilo potrebe za bilo kakvom ljutnjom ili javnim prozivanjem. Uostalom, svi mi vrlo dobro znamo da nam na kraju utakmice slede radost ili tuga. Pa nismo maloumni. Svađu baš i ne moramo da trpimo. Čemu onda svo to infatilno prepucavanje i prebacivanje krivice? Kao da su grdne pare bile u igri, a ne čast da se bude deo reprezentacije.

Moguće je, zašto da ne, da je za nekoga bilo „urgiranja“, ali to je sasvim druga tema. Meni je stalo da ne bude zle krvi, buntovništvom ili poganlukom uzburkane, jer sam ubeđen da može bez toga.

Ovo mi je palo na pamet, samo da bih opomenuo one koji to rade nesvesno, da im kažem kako će na taj način unakaziti sport kojim se bave i oterati neku talentovanu, ali manje samoživu decu. Za bunt još i ima nekog opravdanja, dok ga je za pobunu teško naći. Pa, pobogu, reč je o sportu, o našim reprezentacijama.