Piše Ana Vučković: Veliki Getsbi

Sviđa mi se ideja o tome, a i slučajno pada u subotu. Pozvaću sve one koji su mi do tada značili u bilo kom delu života, ali na samom događaju neću biti sentimentalna, nego ću se silno zabavljati i ići iz sobe u sobu, a da - imam ideju da to budu sobice i hodnici kao nekad na Akademiji. Znam da ću se najverovatnije najduže zadržati u karaoke sobi, jer sam ja osoba koja toliko voli karaoke, a na njima je bila samo jednom u životu.Zapravo, ja sam stalno nešto slavila i rasla sam u porodici u kojoj su slavlja veoma važna, pogotovo rođendani. I svi volimo svoj rođendan. I desilo se to da je većina nas u jesen ili zimu, i mama i brat i sestra i ja, a sad i moj muž. Jedino bi moj tata proslavljao rođendan u aprilu, a moj sin ga proslavlja u junu. Dobro je biti rođen u junu, jer je lepo vreme i možeš da praviš proslavu, a društvo se još nije rasulo po morima, plažama, ostrvima i grebenima. Može da bude prohladno, ali tu je teksas jakna, sandalete i marame i ešarpe koje su tu kao dekorativno, ali ustvari treba da zagreju gušu dok se ne uđe u pravo leto.Većini ljudi rođenih u jeku letnje sezone je nezgodno, jer su željni pravog rođendana, koji nije zabadanje svećice u plažnu krofnu ili banana split terase na Sredozemlju. Ili još gore, kada su svi drugi sem vas negde, a vi sedite u Beogradu i slavite rođendan sami. Mada, ništa od toga nije dramatično, ako ljudi umeju sebi da naprave gušt.Nasuprot njima, moj rođendan je u novembru, druga nedelja, kao svi su tu i sve je super, samo što je uvek tada prvi turnus kontrolnih, diktata i kolokvijuma. Svi mogu da dođu, ali na pameti imaju i to. Sećam se da mi je posebna radost bila da napravim polurođendan, odnosno neku verziju baštenske žurke onda kada su mi roditelji išli na letovanje. Tada se u mom dvorištu skupljalo i po sto ljudi, a ja sam bila kraljica zabave. Nešto kao Veliki Getsbi. Nekad sam zaista, kao on, iz prikrajka gledala šta sve ljudi rade, bez upuštanja u konverzaciju ili igranje.Bile su to kolosalne žurke, a ja sam bila veliki organizator. Ali sam se iskreno malo umorila od toga, možda jer je stvarno tu prodefilovalo milion ljudi, polivalo mi zid vinom, lomilo lampe i lavaboe i gazilo mamine egzotične biljke. Baš mi se osladilo da idem na tuđe proslave i onda dolazim kući u čisto i sveže, u baštu u kojoj nema milijardu opušaka i otvarača piva. To je bilo leti, a moji novembarski rođendani bili su još pakleniji. Manje ljudi, ali svi nabijeni unutra. I svi ulaze u kuću u blatnjavim cipelama, jer još najčešće nema snega, ali ima gareži, lišća, blata.Sećam se svog devetog rođendana, jurila sam kući iz škole da stignem, znajući da su kod kuće za obilno postavljenim stolom već razni rođaci i prijatelji. I tada me je, pošto je prethodno padala kiša, a u mojoj ulici su večito rupe, tako lepo okupao jedan auto, odnosno čovek, ne znajući da mi je rođendan i da nije slučajno što nosim ljubičaste hulahopke i crnu plišanu haljinu.Uvek sam slavila rođendan, prvo su mi ga slavili bez mog znanja, sa svojim prijateljima, pivskim flašama i ruskim salatama, onda su na red došli sendviči zapečeni u rerni sa rastopljenim sirom i kečapom za moje drugare, a onda naravno i oni na bagetu sa šunkom i krastravčićima, Barbika torta ili u posebnom obliku, jer kakva je to okrugla obična torta, zatim se iznajmljivao prostor za ozbiljnu žurku sa ozvučenjem i didžejem, onda ponovo povratak u kuću i winamp i mešanje alkohola, da bismo sada nadomak četrdesete ponovo bili u scenariju vođenja prijatelja na piće i večere, u manjim grupama, udobno, lepo, stajliš. Znala sam da ćemo kad tad dođi do rozbifa, australijskih vina i društvenih igara.Ali ovaj četdeseti mi se baš dopada za malo veću proslavu. Ako ništa, zabavno je, a i do tada ću se uželeti malo pompeznije proslave. I sve ću da vas zovem. Samo da smo živi i zdravi!