Piše Ana Vučković: Samo za taj osećaj

Karlin govori o onom bizarnom osećaju kada zaspimo popodne, pa kad se probudimo ne znamo koji je dan. To nam se svima desilo. Kao i to da se cimnemo pri tonjenu u san kao da smo pali.Čini se da je novo vreme, ma koliko da se svi žale da je ubrzano ipak donelo taj luksuz bavljenja sopstvenim emocijama i nekim graničnim ili izuzetnim situacijama. I za sve to postoje nove reči, koje su vrlo često čudne i komplikovane. Ljudi su našli nove reči da opišu emocije koje su miks nekoliko njih, koje objašnjavaju neke sasvim nove situacije modernog čoveka, u kojima je sva lepota i neuroza ovog sveta. Osećaji su tu i povezuju nas, možemo da ih prepoznamo. Svi znamo kako je dobro osećanje kada nekog poznatog vidimo u prevozu, sa njiim nam se ne priča, taman pomislimo da ćemo morati, a onda on izađe na sledećoj stanici ne videvši nas.I oni koji dok slušaju neku pesmu i glume pevanje i ples kao da su u spotu znaju kako je dobar osećaj kada uradimo nešto što smo odugovlačili. Mogao si da ostaviš za sutra, ali nisi, uradio si sad. Ono što nas povezuje je sreća kada se za trenutak uplašimo da smo zakazali nešto baš onog dana kada imamo nešto drugo, a onda proverimo i vidimo da je ipak sledećeg dana, da se datumi ne poklapaju. Još jedna dobro poznata situacija je kada znamo da za sutra ne moramo da radimo ništa i da možemo da legnemo u krevet bezbrižno. Da li vam se desilo da ležite i mnogo vam se piški, a onda na trenutak isfantazirate da ste otišli i piškili, a zapravo se niste pomakli iz kreveta. I za to postoji reč, kao i za dvoumljenje da li da uživate u momentu koncerta ili zalaska sunca ili da izvučete telefon da slikate i pokvarite zen. Kad smo kod telefona, svima nam se desilo da ugledamo printskrinovanu fotografiju na kojoj je pogrešno vreme, jer je printskrinovana pre tri sata, i uplašimo se da kasnimo. A onda shvatimo da to nije trenutno vreme na telefonu. Čovečanstvo je smislilo naziv i za zadovoljstvo nošenja uštirkane čiste krute košulje.O posteljini i da ne govorimo. Dobar je osećaj i kada lažeš da si gledao neki kanonski film, a nisi, a onda se na projekciji s prijateljima praviš da jesi. I onda pogledaš sa njima i konačno znaš da jesi pogledao film, a oni to ne znaju. Tako je i kada osoba za koju ste mislili da će vas još daviti na mesendžeru prva prekine prepisku, pošalje srce i pozdrav. Takvo zadovoljstvo je i kada posle nekog društvenog događaja možeš konačno da budeš sam sa sobom na povratku kući. To je prijatno kao i kada na radiju čuješ pesmu koja ti se sviđa, pa šazemuješ ili gugluješ reči i u roku od nekoliko sekundi dobiješ odgovor koji je sve vreme bio na sekundu od tebe. Svi smo doživeli anksioznost dok čekamo goste, kao i ispunjenost kada u mraku bioskopa posle nekoliko minuta tumaranja i privikavanja na svetlo pronađemo stolicu.Možda je jedan od najvećih paradoksa onaj kada prvi put čujemo za neki pojam, a onda je iznenada taj pojam svuda, na televiziji, u novinama, ljudi pričaju o njemu. A dva dana ranije nije ga bilo nigde. Moj lični favorit je onaj koji stalno ponavljam, a to je da kada vidim poznanika u kolima, a ja sam napolju javim mu se utišano, šapnem zdravo, instinktivno štedim glas jer znam da me u kolima ne može čuti, pa samo pomeram usne. Ko zna, možda će se jednom sve ove naše podudarnosti i specifični osećaji studirati na nekim visokim školama. Do tada - gledajte Džordža Karlina! I mislite o onome što nas spaja.https://www.youtube.com/watch?v=pBJccAIycs8