Ima onaj vic o čoveku nesrećno zaljubljenom u Kineskinju, koga kad se napije svaka podseća na nju. Jer je Kineskinja. Neki će imati problem sa ovom šalom, jer je rasistička, ali nije to ono o čemu danas želim da pričam.

Na pameti mi je upravo to šta nas podseća na nekog, muzika, film, glumac, neki ukus ili miris, i kako se, ako se taj odnos nesrećno završi, otarasiti lošeg osećaja kad, na primer, ta pesma krene na radiju.

Nije uvek samo loš osećaj, nekad je i samo neobičan, jer neki sadržaj obavezno sa sobom prizove i osobu, koju više ne biste voleli da imate na umu. Malo mi je i mojih prinudnih slika, koje mi se pojavljuju svako malo, ideja ili prizora koji mi sami od sebe dolaze, nego mi još treba i pesma s radija da me dokusuri. Ja imam tu sreću da nisam imala mnogo životnih razlaza ili lomova sa ljudima koji su mi važni, da bi me ovakve stvari ugrožavaju mir. Ipak, desi se i to nekad, neminovno.

Zato kao neko ko nije mnogo povređen mogu da dam nekoliko besplatnih saveta, za koje mislim da nekom mogu da pomognu.

Hajde da kažemo da sam imala drugaricu sa kojoj više nisam bliska i prema kojoj nemam lepe emocije i da je ona mnogo volela jednu pevačicu. Da kažemo da je ta pevačica Bili Holidej. Gotovo uvek kad čujem Bili Holidej ili vidim grafičku novelu o njoj, tekst, mural, mrežom sinapsi ja nekako dođem do te osobe koja je voli, neminovno me podseti i to me razljuti. Mogu da zamislim kako je ljudima koji su zaista doživeli neku tragediju, bolan razvod, prinudnu selidbu, kad mene razljuti što je neki divan sadržaj kompromitovan time što ga voli neko koga ja više ne volim.

Ja sam sebi pokušala da pomognem tako što sam podelila sve na proste činioce. Neko koga ne cenim i ne volim više voli Bitlse. Mnogo dobrih i mnogo loših ljudi voli Bitlse, mnogo dobrih i loših ljudi takođe vole i kafu i čokoladu. Hitler je voleo vino, i ja volim vino. Pa šta? Tako treba ići i ka komplikovanijim i sve usitnjenijim primerima – rastali ste se od nekog, a pre toga ste bili u Rimu, i Rim ste prvi put videli zajedno, i sad su sva mesta tamo obeležena vašim zajedničkim doživljajima, koracima, paninijima i kjantijima.

Pomozite sebi, idite u Rim i sa nekim drugim, ako možete! Ako ne, guglajte Rim. Rim ne pripada toj osobi, odnosno ne pripada samo njoj. Rim, ako tako želite ne pripada nikom, ili pripada svima. Guglajte Rim i tamo ćete pronaći podatke o tom gradu, koliko trgova, koliko stanovnika, taksativno navedene informacije. U tom Rimu ima i kafea i bioskopa u kojima niste bili sa tom osobom, u taj grad išlo je toliko drugih ljudi. Da, vi vezujete taj grad samo za vas kao par. Ne!

Pokušajte da saznate toliko drugih stvari o Rimu, koje tad niste otkrili, koje će da potisnu ono što vas podseća na to što više ne želite da imate u glavi.

Bili Holidej je pevačica koja ne pripada toj devojci, iščupajte pesmu i pripišite je nekoj drugoj osobi, koja je voli.

Napravite malu mentalnu zamenu. Čak i za neke specifičnije stvari koje voli malo ljudi, uvek postoji šansa da premostite, pa da vam onaj koga želite da zaboravite ne bude prva asocijacija. Ne voliš samo ti bejglove, Amadua i Mariam i pačuli parferme. Kidam ih od tebe i pripisujem nekom drugom i pripisujem ih sebi.

Sa druge strane, imam i druga koga mnogo volim, ali sa kojim nisam više toliko bliska. S jedne strane mi je baš žao, a opet taj odnos kao da je konzerviran na nalepši mogući način, kao da više i ne mora da se razvija jer je dostigao svoj zenit. To je nešto što nikad neću da zaboravim i ne želim, iako nisam sigurna kako će, i da li će, taj odnos uopšte da se razvija. I tu puštam da me stvarno hiljade pesama podsete na tu osobu i nije mi teško, čak postoji i neka lepa patina.

Uvek ćemo imati Pariz, odnosno to vreme zajedno, zabavu, prepoznavanje, njegovo unapređivanje mojih šala, Faces i Small Faces. I zato za sam kraj ovog psihološkog savetovališta jednog laika preporučujem vam da pustite grebljavi glas Roćka Stjuarta i You cn make me dance, you can make me sing, you can make me do just any old thing…