Ovo je, nažalost, voda ili šta će biti s protestima ovog leta

Ovo je iz govora koji je kultni američki pisac Dejvid Foster Volas održao 2005. godine diplomcima jednog koledža. U pitanju je, inače, dugačka, na momente jako hermetična (za moj skromni ukus) parabola o tome kako razmišljati, o čemu razmišljati, čemu poklanjati pažnju i kako sve ove procese osvestiti. Nju ejdž guruima vizuelizacije i manifestacije bi se jako dopala i onda od nje ne bismo mogli da živimo, ali srećom i njima je kao i meni previše pametna da bismo je površno proliferirali na Instagramu ili još bolje - Tviteru.Ali, evo, ipak, jednog pokušaja paralele. (Držte se dobro, faliće joj elegancije i erudicije, a možda i smisla).Dva mlada demonstranta na protestu "Srbija protiv nasilja" šetaju kroz gužvu. U prolazu, sretnu "prvoborca", "Otporaša" koji je staž stekao devedesetih, tokom onih svakodnevnih protesta protiv Miloševića, koji su, kažu ljudi, izgledali još uzaludnije od ovih.Uljudno ga pozdrave (znaju ga sa televizije), on im klimne glavom i dobaci u prolazu: "Zdravo momci, kakva nam je demokratija danas?". Dvojica demonstranata se mimoiđu sa "Otporašem" pa jedan kaže drugom: "Šta ... matori, kakva demokratija?".***A ja bih malo da skinem pritisak i strepnju s tela Srbije koja minulih nedelja sve glasnije gunđa o formi i suštini protesta protiv nasilja koji su kalendarski ušli u treći mesec. Mislim tu na stalna pitanja o tome da li će se protest ugasiti tokom leta, da li će manji broj ljudi na njemu otupiti ili potpuno eliminisati oštricu zahteva, da li će energija koja je bila prisutna na početku nestati, da li je ispravno blokirati saobraćaj, institucije, granične prelaze čak, da li su organizaotori ostali bez ideja, zašto opozicija ne preuzme veću odgovornost ili zašto opozicija uopšte organizuje proteste, i tako dalje.Volas bi rekao da sve posmatramo pogrešno. On bi tražio da pažnju poklonimo individualnim trenucima oslobađanja pojedinaca i grupa, činjenici da se ideja protesta širi i u manjim sredinama, na pojedinačne govore žrtava režima, na kolorit i buku kolone, na projekciju lika Olivera Ivanovića na pocepanoj krpi (jer to nije bila zastava) iza koje je Mitrović sakrio "Pink" minule subote. Tako bi Volas.Avaj, ne bi se to dopalo srpskom Tviteru, razapeli bi ga vikend-ratnici koji su ogorčeno protiv Vučića, Gašića, Karleuše i prateće bulumente, bilo bi to za njih eskapistički, romantično, nedovoljno radikalno i aktivno. Drugi deo Tvitera bi ga ismejao i proglasio izlapelim starcem, kao one dve mlade ribe, pardon, dva mlada demonstranta s početka teksta.A zapravo tako izgleda borba za demokratiju. Svestan sam da ova rečenica zvuči kao kliše, i ona to verovatno i jeste (ima Volas ceo jedan segment govora koji se bavi samo ovom vrstom klišea ili probranih "životnih mudrosti"), ali je istovremeno i istina. I ne, nisam optimista i ne želim da obojim vedrinom ovaj tekst, nego prosto - ovo ne može drugačije. Biće frustrirajuće, biće dosadno, biće naizgled besmisleno, sve dok jednog dana - niotkuda - ne bude. Biće grešaka, biće provokatora, biće onda još malo besmisla i agonije, sve dok jednog dana ne shvatimo da se Srbija promenila, ne toliko zbog blokade Gazele koliko zbog toga što je, prosto, morala. i to će se neće desiti onog dana kada poslednji šetač izgubi veru u promene, nego još kasnije, dan posle tog dana, kada više ne bude ni minimum nade.Ovo je, nažalost, voda, i tako to mora da bude - nema prečice.