0
Politika je veština mogućeg! Ova definicija politike mi se do pre neki dan činila kao baš zgodna i ispravna. U politici je moguće sve ono oko čega se akteri slože. Neka skorašnja dešavanja u opoziciji stavila su ovo moje uverenje na probu i zaključak da je u Srbiji politika veština nemogućeg. Dakle, u našem slučaju ono oko čega se svi slože u jednom delu opozicije – iz nekog razloga se ne dešava.
A o čemu ja to?
Danima unazad slušamo istupanja opozicionih lidera iz redova proevropske opozicije koja stoji iza organizacije protesta „Srbija protiv nasilja“.
Svi se zalažu za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Evo sad su to i ozvaničili i uputili zahtev predsedniku Srbije. S tim što je neko, izgleda, napravio (ne)nameran previd jer se u zahtevu pominje samo raspisivanje izbora do kraj decembra, a opozicioni lideri su u svojim izjavama tražili da oni budu održani do tog roka.
Ovako kako je formulisan zahtev ispostavlja se da su tražili da vanredni parlamentarni izbori budu održani početkom marta, a sve vreme zahtevaju razdvajanje tih i lokalnih i pokrajinskih izbora koji redovno treba da se održe na proleće sledeće godine.
Danima, jedni za drugima izlaze u javnost sa načinom izlaska na te izbore i nakon nekoliko dana iskristalisalo se to da se svi zalažu za zajednički nastup u okviru jedne izborne kolone, liste „Srbija protiv nasilja“.
Argument je jasan. Oko 2,8 miliona ljudi, kako kažu ozbiljna istraživanja, podržava zahteve protesta „Srbija protiv nasilja“, u nekom vidu.
Među onima koji podržavaju zahteve protesta ima građana koji glasaju za Vučića, a veliki je broj onih koji sutra ne bi glasali ni za jednu opozicionu stranku ponaosob.
Odluka organizatora protesta da naprave zajedničku listu privukla bi predstavnike akademske zajednice, umetnike, poljoprivrednike, nevladin sektor… To bi mogao da bude put da najveći deo izbornog potencijala bude pretočen u glasove.
Da je politika veština mogućeg, mi bismo već danas imali dogovor proevropske opozicije o zajedničkom nastupu na jednoj listi. S obzirom na to da svi hoće, al‘ im neki andrak ne da, sasvim ispravnim mi se čini onaj zaključak o srpskoj politici kao veštini nemogućeg.
„Đe ba zapelo“, pitali bi nadrealisti.
Da se nije možda upalila ona stara opoziciona boljka?
Već 11 godina lideri opozicionih partija u Srbiji vode bitku za vođu opozicije i to je većini važnije od smene režima.
Odnosno, smena režima jeste prioritet, ali ako se dogodi na osnovu mog plana ili deklaracije, ujedinjenje može, ali ako je na moju inicijativu, režim mora pasti, ali ako sam ja na čelu pobedničke kolone, protesta, koalicije, ako je kod mene megafon, ako sam ja na bini…
E, zato još nemamo dogovor o jednoj koloni na koju bi kao cela proevropska opozicija stala.
Lične ambicije i međusobna netrpeljivost izgleda da su opasniji protivnik od Aleksandra Vučića.
I za to ima rešenje. Lek za međusobno nepoverenje bi mogao da bude da građani izaberu one za koje će glasati na vanrednim parlamentarnim izborima, ako budu raspisani.
Tek to se neće desiti, jer bi tada neki dosad neprikosnoveni opozicioni lideri sa izmaštanim podrškama morali da ostanu u senci.
Ovakav pristup, organizovanje predizbora, pomogao je opoziciji u Mađarskoj i u Turskoj da dođu do kandidata koji je pobedio eksponente vladajućih diktatorskih režima, doduše u gradovima, u Budimpešti, odnosno Istanbulu.
Izgleda da lideri proevropske opozicije nisu spremni ni da zajednički naruče pošteno istraživanje, koje će im ponuditi neke odgovore.
Zašto bi to radili kada ovako mogu da predstavljaju svoje brojke u čiju verodostojnost i kredibilitet su spremni da se zakunu u majku.
Ako bi opozicioni lideri uspeli da sukobe ostave po strani, proevropska opozicija stane na listu „Srbija protiv nasilja“, a desničari oforme nekakav patriotski blok mogla bi da se očekuju i neka iznenađenja.
Sada je Srbiji i srpskoj opoziciji potrebna zrelost kakvu je imao Zoran Đinđić pre izbora 2000. godine.
Bez ostavljanja ličnih neslaganja po strani i postizanja čvrstog dogovora o ostvarenju zajedničkog cilja, moći ćemo samo da gledamo reprizu onoga što nam se dešava poslednjih 11 godina, a na šta kritičari odgovaraju seirenjem na jeftin parizer i jogurt, kupovinu glasova penzionera i ostale poteze koji Vučiću obezbeđuju široku podršku.
Ako vam je to dovoljno, onda ništa.
BONUS VIDEO: Ratko Femić: Predsednikov performans razumeju oni kojima se obraća
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
