Na kraju još jedne teške godine: Piše Ivan Mrđen

Zato je svojevrstan presedan što ćemo večeras moja Mira i ja, ponajviše zahvaljujući upornosti i predusretljivosti naše prijateljice Marijane M. Rajić, u Pančevu ispratiti nastup beogradskog rok benda “Neverne bebe”, formiranog sada već davne 1993. u Valjevu.

Da baš totalno ne zaostanem u gradivu, malo sam proteklih dana “otvarao” njihove “official videos” i, što mi mnogo bolje ide, iščitavao tekstove, ne bih li sam sebi napravio ugođaj sličan onom nezaboravnom iz danima prepunog “Sava centra”. “Neverne bebe” bi na to rekle, baš kao u pesmi “Sve naše godine”: “Otvori nekad oči, nekad kao pre, i slaži Boga da voliš me.”
U tom smislu posebno mi je zanimljiva nedavno objavljena kompozicija, pod više nego simboličnim naslovom “Teška godina”. Ova “jadna i bedna”, što bi rek’o Balašević, prosta i po mnogo čemu prostačka dvadesetpeta ne zaslužuje ni ozbiljniji komentar, a kamoli da se peva o njoj, osim ako se na trenutak ne prisetimo Branka Miljkovića (1934-1961) i njegovog večitog pitanja “hoće li sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj”.

Toga je svestan i Milan Đurđević, čije su delo tekst, muzika i aranžman ovog hita po društvenim mrežama, gde je vrlo precizno objašnjeno da je osnovna ideja da “i u teškim godinama moramo pronaći radost i svoje parče svemira”. A teške godine ovde traju već suviše dugo, što potvrđuje i refren:

“Sećam se oca kad dođe i majci kaže: Sve će da prođe, Bog će i nama jednom da da, ostaće deci duša poštena, za neka druga, bolja vremena, lepša i sretnija.”

* * *

Mogao sam mirne duše da na ovom mestu završim ovaj tekst, em imam komentar za stav, em najavljujem značajan kulturni događaj. Ali, neki drugi stihovi iz opusa “Nevernih beba” su mi se urezali u pamćenje, zagrebali rane u srcu i nametnuli osećaj da je ovo možda poslednja prilika da otvorim dušu…

Ima u pesmi “Priča o nama” stih “Za svu našu decu i neke dane bez srama”, što me podsetilo na neveselu činjenicu da su svih petoro Mirinih i mojih unučića deca razvedenih roditelja. Sa svim onim vidljivim i nevidljivim traumama i tragovima, koji takav sve rasprostranjeniji i sve uobičajeniji status donosi u svom prtljagu.

Uz njih u ovom trenutku na ovoj planeti, u ovom našem parčetu svemira, stasava još ukupno šest devojčica, različitog uzrasta, u različitim gradovima, u različitim uslovima, ali i uz više nego različite međusobne odnose. Od naše najstarije lepotice koja se uveliko sprema za udaju a da za svoje dve sestre ne postoji, baš kao u pesmi “Svemir”, gde N. B. pevaju: “Neki ljudi odu zauvek i lica nestanu”… Ili u pesmi “Hodaj”: “Nekad pomislim da te ne poznajem u moru tuđih tragova.”

Za razliku od njenog oca, čiji ni najbliži višegodišnji saradnici nemaju pojma o postojanju njegove najstarije ćerke, otac naše trećerođene princeze je našao načina da je učini delom odrastanja sve tri devojčice iz sadašnjeg braka, da premosti daljine i jezičke barijere, pa se na njega odnose stihovi iz već pomenutog “Svemira”: “A ti si umeo, ti si razumeo da svemir sija tu, da svemir sija tu.”

I naši dečaci koji već punu deceniju žive pod persijskim suncem imaju u svojim životima i sestricu iz “tatinog drugog braka”, koju zaista vole i ona voli njih, ali je pitanje da li će ikad moći da zarastu rane koje im je napravio njihov otac kad je naprasno odlučio da promeni sopstveni život.

* * *

Nešto slično doživela je i naša najmlađa unuka, koja istina još nema mlađeg brata ili sestru, ali nikako ne uspeva da preboli razlaz svojih roditelja. Uz sve ono što sa sobom donose “lude godine”, naučno nazvane adolescencija…

A “Neverne bebe” imaju stihove koje ću večeras s nestrpljenjem očekivati, jer kao da su pisani zbog naše najmlađe mezimice: “Pogledaj strepnju, u očima svojim, dunjo moja, zar ne vidiš da gubiš, i kreni putem koji vodi suprotno od bola i nek' sve đavo nosi, kad delimo na pola, đavo nek' nosi…”

* * *

Za kraj, uz rizik da pola familije ovih prazničnih dana ne govori sa mnom, malo bih izmenio refren pesme “Teška godina”. Ko zna, možda će Mirina i moja unučad jednog dana reći: “Sećam se dede kad dođe i baki kaže: Sve će da prođe, Bog će i nama jednom da da, ostaće deci duša poštena, za neka druga, bolja vremena.”