Piše Dragan Popović: Piksijevo „perje“

Kolumne 02. apr. 202114:3710 komentara
Podeli:
Dragan Popović kolumnista sajta nova.rs i sportski komentator
Foto: Privatna arhiva

Iskreno, prijao mi je rezultatski rasplet prvih utakmica naše fudbalske reprezentacije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.

Sedam bodova iz tri susreta, zaista ohrabrujuće i za pohvalu. Priznaću i to da nisam toliko bodova očekivao, te mi je sve još lepše palo. Mogu sebi da dozvolim da budem skeptičan, ali ne mogu da budem ravnodušan.

Inače, dočekao sam trenutke koje godinama priželjkujem. Da naša reprezentacija igra na gol više, makar se sve utakmice završavale sa po pet i više golova. Draže su mi pobede, pa i porazi ako već mora da ih bude, sa 3:2, ili 4:3, nego one „taktičke“ – 1:0. Isto je i sa nerešenim rezultatima. Što da ne 2:2, 3:3…? Ne volim 0:0, pa to ti je!

Znam da ovo što „ispovedih“ spada u kategoriju ličnih želja i prohteva, te ih kao takve ne bi trebalo ozbiljnije uzimati u obzir, a naročito ih ne smatrati genijalnom preporukom upućenom fudbalerima i stručnom štabu reprezentacije Srbije.

Naprosto su mi se dopali, drčnost i improvizacije pomoću kojih je naš tim dolazio do bodova, jer ih godinama nisam viđao. Nije najstrašnije što ih ja nisam primećivao, nego što ih nisam osećao. Makar instinktivno. A, čini mi se da je svima nama, kojima godi kada fudbalska reprezentacija ima identitet, upravo to nedostajalo. Onaj osećaj, da je nekim momcima izabranim da igraju u dresu Srbije, zaista stalo da pobeđuju.

Uspešno započet ciklus utakmica u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, logično je podigao i nivo medijske ushićenosti, odnosno, oslobodio novinare obaveze da „filuju“, a da za takav pristup nemaju pokriće. Popustile su kočnice i razumljiva je bila svaka „nadahnuta“ rečenica, jer za njih, u poslednjih pet-šest godina i nije bilo mesta, osim ako nisu bile naručene.

Shvatljiva mi je i kratkoročna euforija, ali samo do granice kada zaslužene pohvale za učinjeno ne pređu granicu dobrog ukusa. Pa, čak i tu neumerenost, ako je fino dozirana, mogu da podnesem, osim ako nije na silu sugerisana.

E, tu dolazimo do nečega što bi moglo da pokvari radost i uguši, ko zna koji put regenerisanu pomisao da je došlo vreme za „reset“, odnosno vreme kada će u našem fudbalu najkvalitetniji ljudi biti postavljeni na prava mesta i kada će lagarije, sitnosopstvenički interesi, krađe, nameštaljke i diletantizam, prestati da bivaju normalna pojava.

Čega se pribojavam?

Zloupotrebe uspeha ove reprezentacije i novog selektora Dragana Stojkovića. Voleo bih da grešim, ali mi orkestrirana medijska halabuka, po sistemu: „Piksi, care“, „Mitroviću, spasitelju“, „Srpski fudbal se budi“, „Zreli smo za Mundijal“…ne da mira. Prečesto se ponavlja isti scenario, po kome uspesi naših sportista uopšte, a naročito fudbalera, bivaju iskorišćeni kao „dimna zavesa“.

Kapiram prenaglašenu medijsku posvećenost bitnim detaljima, sa i oko utakmica protiv Irske, Portugalije i Azerbejdžana, ali mi održavanje tenzija nekim sporednim budalaštanima, deluje baš kao odvlačenje pažnje ili korišćenje prilike za poturanje nečega što inače ne bi bilo prihvaćeno sa oduševljenjem.

Primetili ste kako „iz čista mira“, baš u trenucima kada sportska nacija slavi fudbalere, imamo kampanjski plasiranu vest da država ove godine počinje sa izgradnjom Nacionalnog stadiona. Pa, pre godinu dana je tu ideju javnost proglasila sumanutom, a ulaganje u takav projekat protumačila kao potpuno bespotrebno rasipanje para.

Nestadoše odjednom priče o hohštapleraju u FSS, do temelja nagriženom srpskom klupskom fudbalu, mahinacijama sa menadžerisanjem, smenjivanju uspešnog selektora, svakojakom muljanju u ligaškim takmičenjima… Slaviša Kokeza je „pušten niz vodu“ i kao da je tim činom dato do znanja da je sve problematično rešeno.

A, znamo svi da nije.

Voleo bih da grešim, da je sve što slutim samo preuranjena reakcija i da se iza brda valja nešto nalik na čišćenje terena za nove ljude, novi sistem i ako ne religijski pošten odnos prema fudbalu, a ono bar manje razbojnički od dosadašnjeg.

Jednostavno, ne volim kad počnu preko mere da dižu u nebesa bilo koga i bilo šta, pa ni sportiste i njihove uspehe. Ne volim kad preterivanja postanu manir, jer mi to odmah zaliči na neku prevaru u najavi.

Šta god bilo i šta god se dešavalo, ostaje utisak sa početka kolumne. Naši fudbaleri su odigrali tri utakmice toliko dobro, koliko je bilo dovoljno da vratimo nadu u njihove mogućnosti, koje su postale upitne. Igračke, intelektualne, pa čak i one koje se tiču sposobnosti da shvate šta je timski duh.

Šta ih je, ili ko ih je ubedio da nisu beskorisni jeste važno, ali će i to biti poništeno, ako ne budu znali da reše jedan nezgodan zadatak. A, možda ih baš takav sačeka u skorijoj budućnosti. Postoji šansa da upadnu u situacije u kojima bi se njihovim perjem kitio neko drugi, a oni to budu morali „sa zadovoljstvom“ da posmatraju i podržavaju. Mnogi su na tom zadatku „pali“, ali bilo je i onih koji su se mangupski izvukli i sačuvali ljudsko i sportsko dostojanstvo.

Što se mene tiče, ne našli se u tim okolnostima, nego na Svetskom prvenstvu u Kataru.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar