„Politika“ je najavila mogućnost podizanja cenzusa sa tri na pet odsto. Doduše, ovu mogućnost najavio je još pre dva meseca narodni poslanik iz redova SNS Vladimir Đukanović, s tim što bi on letvicu za koalicije podigao čak na sedam odsto.
Ovakav predlog može da bude samo još jedan argument u korist masovnijeg udruživanja opozicije.
Nije ništa novo da se Vučić igra izbornim uslovima i nema ništa čudno u tome što bi se cenzus promenio nekoliko meseci pred izbore.
Onomad kad je cenzus spušten na tri odsto, predsednik je pokušao da razbije bojkot izbora i da primamljivom ponudom polakomi neke od opozicionih lidera. Sada pušta probni balon o podizanju cenzusa, koji bi trebalo da neke opozicione partije izbaci iz igre, ali ukoliko vidi da ih taj predlog ujedinjuje i ta priča će brzo utihnuti.
U nekoj normalnoj i razvijenoj demokratiji, naravno, ovako nešto ne bi bilo moguće, ali ovde govorimo o političkim procesima u Srbiji koji je neprestano šteluju u korist vladajuće SNS.
Isto kao što bi u toj nekoj razvijenoj demokratiji, zemlji sa dobrim izbornim zakonima, sa fer uslovima i slobodnim medijima bilo najnormalnije i prema biračima najpoštenije da se predizborna saradnja političkih partija zasniva na ideološkim i programskim principima, te da ta širina ponude oličene u nekoliko izbornih kolona – svakome prema naklonostima – poveća izlaznost i omogući zastupanje različitih političkih ideja u parlamentu. U prethodnoj rečenici sasvim sigurno niste videli Srbiju i ovdašnje izborne uslove.
Ovde je javnost polarizovana – ili si za režim ili si protiv njega. Ovi koji su za, iako nikad nisu bili u panici zbog cenzusa, već su lepo grupisani u dva bratska klana – catch all konglomerat partija oko SNS i manja grupacija okupljena oko SPS.
Njima nije nužda, ali eto šlepaju ovu političku sitnuriju da bi stvorili utisak nacionalnog jedinstva, pokupili birače sa svih strana političkog spektra i njima ne smeta neprincipijelnost takvih saveza u kojima fotelje i sinekure podele i levi i desni, i četnici i partizani, liberalni kapitalisti i zastupnici jake socijalne države, i putinisti i zelenisti, natovci i evroazijati…
Takav protivnik se ne može poraziti pričom o principijelnim koalicijama.
Proevropska opozicija je, izgleda, toliko gadljiva na takve aranžmane da ne mogu ni jedni sa drugima. I dalje se okleva sa ukrupnjavanjem, a prizivaju se vanredni parlamentarni izbori na veliko.
Izlazak u dve kolone proevropska opozicija je probala pre godinu i po dana i čisto sumnjam da se dosad tu nešto promenilo. Tada su te dve grupacije UZPS (Marinika Tepić) i Moramo (Nebojša Zelenović) osvojile 14,09% i 4,84%.
Čini mi se da bi takav nastup ponovo učvrstio Vučića kao apsolutni autoritet i jedini koga međunarodni faktor uzima za ozbiljno. Zašto bi Vašington ili Berlin, na primer, računali na neku Vučićevu alternativu koja jedva napabirči 15%.
U slučaju izlaska cele proevropske opozicije na jednoj listi „Srbija protiv nasilja“ moglo bi se još možda računati na sinergetski efekat, a građani koji svih ovih meseci izlaze na ulice i protestuju imali bi jasan izbor – ili su za status quo, ili za promene i ispunjavanje zahteva koji su okupili ljude na ulicama širom Srbije.
Zaključak o sinergetskom efektu izvlačim iz istraživanja koje je pre nekih mesec i po objavila Crta, a koje kaže da 50% građana podržava proteste „Srbija protiv nasilja“. Pretpostavljam da su ti ljudi protiv ove vlasti i svega što ona predstavlja. I naravno da to ne znači da bi svi ti ljudi za nekoliko meseci glasali baš za tu listu, ali potencijal je jasan.
Zasad, čini se da se to neće dogoditi, ali i to je izbor lidera opozicije koji govori o njihovom kapacitetu za promene i prevazilaženje ličnih ambicija i međusobne netrpeljivosti.
Sve to može da bude, a ne mora da znači, do jedne neumoljive činjenice – onaj koji juri cenzus, ne može da ruši vlast.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare