Grobljansko – grobarski razgovor

U međuvremenu, kad sam već na Topčiderskom groblju, potražih grob Momčila Moce Vukotića (1950-2021), znam da je tu negde blizu Raše, sećam se da sam onog decembarskog dana kad smo ga ispratili na poslednje putovanje sa kosine pored porodične grobnice Vukotića jasno video reflektore u Humskoj, da baš ne nerviram ove nove starim nazivom Stadion JNA...

Stojim na istom mestu, gledam, ali ne vidim ono što tražim, posle se pokazalo zbog svežeg cveća koje je skrivalo poznato prezime... A onda mi je čovek, tu negde poodmaklih pedesetih, na radnom mestu čistača staza između aleja ili parcela, već kako se kome sviđa, ne samo pokazao gde treba da se poklonim, već, onako usput, kao pravi ljubitelj fudbala, otvorio dušu...

Ovaj grobljansko- grobarski razgovor neću dopunjavati podacima koje obično navodim kad je reč o preminulima, niti datumima iz istorije fudbala, ko zna – ne samo da zna nego i oseća svu vrednost ove priče, ko ne zna – ne vrede mu ni sva moguća objašnjenja i fusnote...

* * *

„Kako da ne znam gde je Mocin grob, evo ga tu, vidite crno-beli svileni šal na krstu iza spomenika... Moca legenda, kako je jednom Bleki Bogićević, u tunelu Marakane pozdravio igrače pred večiti derbi: ’Zdravo Moco legendo, zdravo Džajo majstore i svi ostali dunsteri!’

Znaš li ti, prijatelju, da je Moca postigao najbrži gol za reprezentaciju, protiv Velsa u Zagrebu, već u prvom minutu... A selektori ga nešto nisu voleli, čak ni onda kad su to bili partizanovci, kao Valok ili ’Biće’ Mladinić... Zato je za plave odigrao samo 14 utakmica i postigao samo četiri gola, uključujući i taj koji nas je odveo na Evropsko prvenstvo...

Zvezda, kažu, ima pet legendi, Rajko, Šeki, Džaja, Pižon i Piksi, a Partizan samo dve, Bobeka i Mocu. Ali, prave, oko njih nema spora... I neka tako i ostane, neće valjda da proglase za legende neke od ovih što sada riljaju po terenu...

Sad čujem da se ova nova uprava Partizana sastala u nekoj kafani, nisu ih pustili u klupske prostorije. Kad je već tako, mogli su da dođu ovde na Mocin grob i da se zakunu da će nešto da urade i spreče propadanje ovog slavnog kluba...

Mada, ja lično, ne verujem da nešto može Rasim. Političar k’o političar, sad se bavi onim, sad se bavi onim, gde god ga bace on postane stručnjak...

Zato se sad svi kunu u Peđicu, kao ako je znao u Realu – znaće i u Partizanu. Nije nego, znam i ja kako izgleda avion, ali ne znam da pilotiram... To je isto, kad neko poredi Real i ovo naše sranje od fudbala...

Sećam se dok su u Zvezdi tako defilovali predsednici i svaki čas nova uprava, a Partizan osvajao titule. Bio Lukić, bio neki Toplica Spasojević... sve džaba, dok na vlast nije došao ovaj njihov...

Fudbal nam je otiš’o u kurac, kad su glavnu reč počeli da vode navijači. Oni postrojavaju fudbalere, oni smenjuju uprave, njima se svi klanjaju... Kad tada Zvezdi nije išlo, igračima palili i automobile... Ta bagra svojevremeno oterala i Mocu, kad je počinjao kao trener...

Sad, izvini, žurim, a vidim i da tvoji prijatelji polako zamiču ka kapiji...“

* * *

Pokušah da se našalim, pa rekoh da nešto slično misle i mnogi „pravi grobari“. A on će, uz osmeh:

- Ja samo radim na groblju, inače navijam za – Zvezdu! Ali baš zato volim i Partizan!