Dragi vlasnici, obraz nema cenu, a ni bar-kod

Lepa priča. Možda jedna od najlepših priča o tome da čovek može da zaluta, pogreši i izgubi gotovo sve, a da mu ipak ostane put kojim može da se vrati kući. Samo što se u životu ne vraćaju svi. Neki ljudi odu za novcem i toliko se naviknu na etiketu sa cenom koju su sami sebi zalepili na čelo da na kraju sasvim iskreno počnu da veruju kako na ovom svetu cenu imaju svi.

Novi vlasnici naše kompanije upravo su pokušali da odrede cenu i nama.

Za glavnog i odgovornog urednika postavili su Marka Stjepanovića, čoveka protiv čijeg se dolaska na tajnom glasanju izjasnilo 75 odsto zaposlenih, dok su ostali bili uzdržani. Za njegov dolazak nije glasao niko.

Nakon što je ta ista redakcija, u pokušaju da spasi obraz kuće, ponudila sopstveno rešenje i sa 77 odsto glasova podržala Ranka Pivljanina, odgovor vlasnika stigao je u utorak uveče. Na engleskom, posle radnog vremena.

Odgovor ukratko glasi: Stjepanović je postavljen, a nama je ostavljeno manje od 48 sati da odlučimo hoćemo li da gutamo žabe i radimo sa urednikom kog nismo želeli ili da uzmemo otpremninu i nestanemo iz sopstvene kuće.

Marko Stjepanović je rekao da je ta ponuda "fer", a rok od nepuna dva dana sasvim "korektan". I ja mu verujem da on to iskreno misli.

Samo, mi nismo kilogram banana, a ovo nije piljara. Nemamo bar-kod na čelu, rok trajanja na pakovanju i kasu na kojoj će neko izračunati koliko tačno košta da se izbriše redakcija koja se teškom mukom gradila.

Mi smo novinari koji rade posao u javnom interesu. Ljudi nam veruju. Ako neko misli da se u ovo društvo ulazi tako što obučeš našu uniformu, govoriš u naše ime i staneš ispod logoa Nova.rs, grdno se vara.

Tako su i onomad radikali mislili da je dovoljna zastava EU da bi ih ljudi videli kao evropejce. Ne znam zašto mi je baš ovo poređenje palo na pamet...

Možda je nekome ko ovu sramotu posmatra sa strane teško da shvati kako jedan čovek uopšte može da pristane da po svaku cenu bude glavni urednik u kolektivu u kom ga doslovno niko ne želi.

Meni nije teško, od prvog sekunda mi je potpuno jasno. Ovo je borba da vas izveštavamo tokom izborne noći.

Francuska je dobra samo kad novinarima treba pokazati vrata

Novi vlasnici su nam, obrazlažući ponudu za odlazak, u zvaničnom pismu koje je prvo izašlo u medijima, a potom i stiglo do nas, objašnjavali kako se u svom poslovanju vode "relevantnim evropskim i francuskim načelima medijskog prava". Lepo od njih što citiraju Francuze. Francuska je zaista ozbiljna država sa velikom tradicijom zaštite novinarstva, samo što su gospoda vlasnici, kad su već uzeli da čitaju o francuskim medijima, mogli da ostanu na tom času još koji minut i pročitaju kako stvari, recimo, funkcionišu u velikom Le Mondeu. Tamo vlasnik zaista ima pravo da predloži direktora lista, ali taj kandidat mora da dobije najmanje 60 odsto glasova novinarskog društva da bi preuzeo funkciju.

Dakle, postoji kapital, vlasništvo i pravo vlasnika da predloži čoveka, ali postoji i jedna mala, ali ključna "sitnica": postoji i redakcija koju vlasnik sluša.

Kod nas je od tog "francuskog modela" ostalo samo ono što vlasnicima odgovara. Redakcija glasa, tri četvrtine ljudi kaže da ne želi čoveka kog vlasnik gura, niko ne glasa za njega, a vlasnik ga svejedno ustoliči. Onda ljudima koji su se drznuli da misle svojom glavom ponudi novac da nestanu do četvrtka u 19 sati i sve to proglasi evropskim standardom. To vam je nešto poput Francuske, ali bez Francuza ili Evrope, ali bez evropskih vrednosti. Možemo to nazvati i dijalogom bez sagovornika u kom nam se sloboda "garantuje", ali pod uslovom da je praktikujemo negde drugde.

Verujem da je njima ovo "fer ponuda", jer pretpostavljam da im je potpuno u redu da novinarstvo pretvore u tu piljaru koju sam spomenuo. O istoj smo gosn' Pedro i ja diskutovali na nedavnom sastanku. Zaludnog li posla objasniti da ovo nije "grocery store" u kojoj se pitamo koliko košta novinar sa dve godine staža. Koliko urednik sa pet? Koliko košta reporter koji je godinama stajao na ulici dok su ga vređali, gurali i tukli samo zato što je na njegovom mikrofonu pisalo Nova? Pomnožite godine sa 0,66 i problem je rešen? Samo što nije.

Dugujem izvinjenje Brentu Sadleru

U prethodnom tekstu uporedio sam Brenta Sadlera sa nekadašnjim šampionom Formule 1 koji danas u starosti prolazi kroz crvena svetla, ali dužnost mi je da se javno ispravim jer sam bio duboko nepravedan prema vozačima koji prolaze kroz crveno. Oni ipak znaju da semafor postoji. Sadler danas mnogo više liči na kontrolora leta koji vas preko razglasa, mirnim i baršunastim glasom, uverava da je sve pod kontrolom dok avion usmerava pravo u stenje.

Željko Ivanović je još u aprilu napisao kolumnu o Sadleru pod naslovom “Brent Sadler, Jago ili Jado”.

Moram priznati da sam tada mislio da je dilema možda malo preterana, ali danas mi se čini da je Ivanović samo na vreme postavio pravo pitanje.

Ako bih morao da biram između ta dva, rekao bih da mi više vuče na Jaga. Jadu čovek još može da pomogne.

Nedeljama smo slušali Sadlerove priče o uređivačkoj nezavisnosti, slušali kako niko neće smeti da nam govori šta smemo da pišemo i kako niko neće menjati identitet Nova.rs, dok nam je držao predavanja o profesionalizmu, standardima, balansu i dijalogu. A onda je redakcija rekla šta misli i u sekundi se ispostavilo da je taj čuveni dijalog trajao tačno dok odgovor nije postao “pogrešan”.

Kad 75 odsto ljudi kaže "ne", a vi odgovorite sa "biće ipak kako mi kažemo", to se, gospodo, ne zove dijalog, niti su konsultacije i demokratija to kad vi "bacite u kantu" predlog redakcije za novog urednika.

Kad čoveka kog ne želi nijedan zaposleni postavite da komanduje tim ljudima, to se ne zove izgradnja poverenja, naročito ako ljudima ostavite manje od 48 sati da prihvate tu novu realnost ili uzmu otpremnine i nestanu. To se, dragi prijatelji, zove ultimatum. Možemo ga zvati i bezobrazlukom, sramotom, pa bismo mogli da nižemo do sutra.

Vi to možete u vašim saopštenjima bez potpisa nazivati kako god želite, ali mi radimo sa rečima i dobro znamo šta koja reč znači.

Čoveku koji je već dobio fotelju koju je žarko želeo rok od 48 sati je, naravno, sasvim "korektan". Njemu sat ne otkucava, nama otkucava. On ne mora za manje od dva dana da odluči hoće li napustiti kolege sa kojima je godinama radio, da objašnjava porodici zašto možda ostaje bez posla, ne mora da bira između egzistencije i profesionalnog obraza i ne mora da razmišlja hoće li, ako ostane, jednog jutra pogledati sebe u ogledalu i shvatiti da je pristao na ono protiv čega se do juče borio.

On samo treba da sačeka četvrtak u 19 sati i prebroji koliko nas je ostalo.

Neki se sinovi nikada ne vrate kući

A sad se vraćam onoj priči sa početka, o bludnom sinu. Njegov otac je mogao da oprosti sve što je sin uradio jer je sin, na kraju, ipak poželeo da se vrati kući. Morao je najpre da shvati da je pogrešio, da prizna sebi gde ga je put odveo i da krene nazad ne znajući šta ga tamo čeka. Možda zato tu priču toliko volim. Ne zato što govori da je svaki greh oprošten, već zato što govori da povratak postoji sve dok čovek još ume da prepozna put kući.

Ali ne vrate se svi svojim kućama.

Postoje ljudi koji odu za novcem i nikada se više ne vrate. Ne zbog toga što ne znaju put nazad, već zato što bi povratak značio da moraju sami sebi da priznaju gde su sve bili, šta su sve radili i na šta su sve pristajali. Još je gore kad takvi ljudi pokušaju da povuku i druge sa sobom, da ih ubede kako je sve na prodaju, kako je integritet samo pitanje cifre, a lojalnost se obračunava po godini staža.

Ne znam kako mislite da se jedna živa redakcija može rastaviti kao stari kancelarijski nameštaj, popisati, proceniti i rasprodati na komad.

Obraz nema cenu, mislim da sam vam to rekao i prošli put kad smo se videli.