Svi treba da znaju ko guši Nova.rs

Portal Nova.rs nikada nije bio naročito komplikovan medij za razumeti: kad neko brkne rukom u vaš džep, mi pitamo, istražimo i otkrijemo ko je to uradio; kad policijska čizma prođe kroz nečije rebro na ulici, ne tražimo “drugu stranu” koja će objasniti kako je rebro zapravo napalo čizmu, nego pitamo ko je izdao naređenje; a kad vlast slaže, što za nju odavno nije incident koliko bi bio da govori istinu, ne pravimo okrugle stolove o prirodi istine, nego sednemo i dokažemo da su slagali. Čisto novinarstvo, bez fusnota i pregovora.

Tako je ovu kuću postavio Veselin Simonović, držeći političare, biznismene i ostale vlasnike naših života na pristojnoj udaljenosti, negde na samoj granici incidenta, pa kad je morao da ulazi u klinč sa moćnijima od sebe, ulazio je sam, ne poturajući novinare kao živi štit. Posle Vese došao je Mihailo Jovićević, koji je, kad su krenuli pritisci i priče o promenama koje je u redakciju doneo Brent Sadler, sam izašao na crtu ljudima koji su te promene pokušavali da sprovedu i borio se za očuvanje redakcije, ne zaklanjajući se iza novinara, već izlažući sebe dok na kraju za to nije platio cenu.

A onda je stigao čovek koji je došao da nam “utera profesionalizam” u redakciju.

Došao čovek da nas spase od nas samih

Brent Sadler veoma voli da govori o nezavisnosti medija, pa nas je i u intervjuu za novine “Nova” uveravao da bi upravo on bio prvi koji bi javno progovorio ukoliko bi neko pokušao da utiče na sadržaj, što lepo zvuči, izuzev sitnice da danas tu autonomiju branimo upravo od poteza, ideja i spiskova koje u redakciju donosi sam Brent Sadler.

Slušao sam kako voli da zatraži da se ublaži retorika prema režimu i kako insistira na “ujednačenoj zastupljenosti” i “balansu”, a onda je u redakciju doneo spisak režimskih novinara koje bi trebalo da zaposlimo, objašnjavajući da time, zapravo, pomaže redakciju i pojačava naše kapacitete.

Možda zaista postoje dva Brenta Sadlera: jedan pre dolaska u Srbiju i drugi posle, jedan koji je radio u ovoj kompaniji kad su prvi mediji nastajali i drugi koji je došao da preumi one koji su u međuvremenu nastali. Jedan koji iza sebe ima veliku karijeru i drugi koji u ozbiljnim godinama pita kolege: “Da li zaista mislite da sam ubica nezavisnih medija?” Neki Brent 2.0 (svaka sličnost sa Studentima 2.0 je namerna, prim. aut.).

Ne znam. Znam samo da decenije ozbiljnog novinarstva, međunarodne nagrade i ratni tereni nisu doživotni alibi za ono što novinar radi danas, baš kao što ni nekadašnjem šampionu Formule 1 činjenica da je pre trideset godina odlično vozio po Monaku ne bi bila naročita odbrana ako danas prođe kroz crveno.

A upravo danas se toliko govori o bezbednosti i slobodi novinara, dok pretnje, uvrede i fizički napadi na novinare kuće u kojoj Sadler ima toliku moć prolaze bez njegove javne reakcije za koju bih znao.

Možda smo samo razmaženi jer isuviše dobro znamo kako izgleda kad te urednik stvarno štiti. Na Nova.rs sam od prvog dana, zbog rada za ovaj portal dobio sam bokserom u glavu i više puta su mi pretili smrću, a vrlo je moguće da mi se ništa od toga ne bi dogodilo da sam svih ovih godina imao “mudrije”, “balansiranije” i “pragmatičnije” urednike koji ne bi sačuvali moju glavu, nego svoje sinakure.

Sa takvim urednicima možda nikada ne bih dobio priliku da se bavim temama koje nekome smetaju, niti bih izveštavao sa događaja za koje bi neko više voleo da ih nema u vestima, jer bi mi neko “dobronamerno” objasnio da “spustim loptu”, “ujednačim strane” ili pronađem “drugi ugao”.

Veselin Simonović to nikada nije uradio, Mihailo Jovićević to nikada nije uradio. Zato pitanje šta bi bilo da je umesto njih dvojice svojevremeno na čelu Nova.rs sedeo Marko Stjepanović nije nikakva naknadna pamet, niti alibi zbog kog bismo morali da ga prihvatimo raširenih ruku.

Nova.rs smo svi mi. Ne ona korporativna “mi smo jedna velika porodica” koju firme vole neposredno pre nego što nekome uruče otkaz, nego prava porodica: svađamo se, nerviramo jedni druge, često se razilazimo u stavovima i mišljenjima, a kad nam se iz CMS-a izbriše tema koju radimo ceo dan, a koju baš u tom trenutku bi trebalo objaviti, čupamo kosu i dođe nam da plačemo.

Ali smo isto tako ljudi koji gotovo sedam godina zajedno grade ovaj portal držeći se osnova i uređivačke politike zbog koje smo prvi put i kročili u ovu redakciju.

Sad još samo treba da preživimo spasavanje

I zato je važno da naši čitaoci razumeju da mi ne branimo pravo da budemo "nepristojni prema vlastima", kako neki dušebrižnici vole da nam spočitaju. Ne branimo svoja radna mesta, jer posao je posao, danas ga imaš, sutra si na ulici, a novinari bar znaju kako se pakuju koferi. Na kraju krajeva, uvek mogu da perem čaše za tri obroka dnevno.

Ovde je u pitanju odbrana prava ljudi kojima prva jutarnja kafa počinje sa vestima sa portala Nova.rs. Oni zaslužuju da i dalje dobijaju ono zbog čega su svih ovih godina dolazili na naš portal: informaciju koju niko prethodno nije ublažio zato što se nekome ne dopada ili zato što bi neko mogao da se naljuti.

Nova.rs je, nekim čudom, gotovo sedam godina živela bez "spasilaca".

Sad još samo treba da preživi spasavanje.