Čime se osim politkom bavio Dušan Bajatović sve do 2008. godine više se naslućuje nego zna. Ali je zato Mrkonjiću odgovorio da je on sve samo nije foteljaš i da se kao student sam izdržavao.
– Radio sam u jednoj privatnoj firmi, a jedno vreme sam obavljao i fizičke poslove. Kao student sam se sam izdržavao i popravljao neke elektronske uređaje. Sada imam privatnu firmu i svako ko želi može da se uveri da li legalno posluje – govorio je tada Bajatović.
– Zaiste ne znam čime se bavio ali je očigledno je u tom periodu bio veoma, veoma uspešan – prisetio se u dokumentarnom serijalu „Junaci doba zlog“ novinar Nedim Sejdinović.
Ta privatna firma bila je između ostalog i vlasnik novosadske televizije „Most“, nastale preimenovanjem delova medijske grupacije „TV S“ u vlasništvu Socijalističke partije Srbije (SPS) a radila je na opremi koja je krajem devedesetih država zaplenila tada opozicionim „Studio B“ i „B92“ i nešto uređaja koje im je darovala RTS. Bajatovićev „Most“ je bio poznat po tome što je od jedan sat posle ponoći emitovao najtvrđe porno sadržaje. Razloge je ovako objasnio:
– Koliko znam, to nije zakonski zabranjeno. Možemo da govorimo samo o moralnim zabranama. Međutim, s obzirom na to da kablovske televizije puštaju takve stvari, mi smo morali da odgovorimo tom izazovu konkurencije – pravdao se tada Bajatović.
– Ono što pamtim na toj televiziji jeste, osim tvrdih pornića posle ponoći, izvesnu, ako se dobro sećam Sandru Tigricu koja se pred gledaocima skidala naga. Sandra Tigrica je na neki način simbol kulturnog koda kome Bajatović pripada – smatra Sejdinović.
Milošević se nije distancirao od socijalista, preminuo je marta 2006. godine, ni Bajatović nije smenjen već je novo rukovodstvo u kom su opet bili i Dačić i Ružić i Bajatović napravilo i novi dogovor. Tako podpredsednik SPS-a nije postao medijski mag ali je već u jesen 2008. godine posle formiranja koalicione vlade DS i SPS, sva štampa je pisala da će na mesto generalnog direktora „Srbijagasa“ Koštuničinog Sašu Ilića zameniti Dačićev Dušan Bajatović.
– On je vrlo precizno pripremljen i gađan za određeno mesto, a onda su socijalisti pod nečijom budnom pažnjom uzeli stvar u svoje ruke. Kad kažem stvar mislim na energetiku – smatra novinar Miša Brkić.
Kratka istorija gasnog dela energetskog odnosa sa Rusijom kaže: 1996. godine vlade Rusije i Jugoslavije sa udelima 50:50 formirale su „Yugorosgaz“, mešovitu firmu registrovanu u Švajcarskoj koja će se pretežno baviti izgradnjom gasovoda.
– Ona je godinama bila uspavana. Prvi put kada ona dolazi u fokus javnosti je onaj momenat kada Republika Srbija gubi 25 odsto učešća, poto je vlasništvo nad tom firmom bilo raspoređeno među različitim preduzećima i onaj deo koji su držala preduzeća koja su propala je na jedan prilično volšeban način došao u vlasništvo „Centreksa“ koji je ćerka firma „Gasproma“. Ali onda je 2006. godine, verovatno zbog traženja kontra usluge vezano za pitanje Kosova na zahtev ruske strane instaliran „Yugorosgaz“ kao kompanija koja je posrednik i koja suštinski ne pruža nikakvu uslugu, sem uzimanja profita – kaže Igor Novaković iz fonda „ISAC“.
Nekoliko stranaka je Skupštini Srbije tražilo da se uvozi bez posrednika. Nakon međusobnih optužbi ko je kriv za stanje u kom profit uzima većinski strana kompanija tačju na „i“ stavio je Mlađan Dinkić iz G17 plus, obznanjujući da je postojanje posrednika ruski uslov. Ili „Yugorosgaz“ ili nemate gas.
Bajatović i SPS manjinski su podržavali vladu pa su manjinski i mudro ćutali.
– Ako kupujemo gas od Rusije direktno onda bi „Srbijagas“ morao da pokaže koliko plaća taj gas, ovako nemate problem sa transparentnošću, kad god pitate koliko košta, to je zakonodavstvo Švajcarske nemojte u to da se mešate – priseća se Brkić.
Srećko Đukić, ekonomista i bivši ambasador Srbije u Belorusiji kaže da od 1804. godine Rusija je isključivo naklonjena svojim interesima.
Dušan Bajatović je na mesto direktora „Srbijagasa“ privremeno postavljen tek u jesen 2008. godine. Nekoliko meseci kasnije su u Moskvi predsednik Srbije Boris Tadić i predsednik Rusije Dmitri Medvedev potpisali čuveni energetski sporazum koji je između ostalog podrazumevao da 51 odsto „Naftne industrije Srbije“ (NIS) ode u ruke „Gasproma“ za 400 miliona evra. Spekulisalo se da je NIS dat za male pare jer je Bajatović potpis stavio na dokumenta o saradnji u istom procentu 49 : 51 u korist „Gasproma“ a koja su se odnosila na izgradnju gasovoda „Južni tok“ i skladišta gasa Banatski dvor. Ruski predsednik je istakao da rusko srpska saradnja predstavlja temelj energetske bezbednosti u Evropi, Bajatović se smeškao.
– Rukovodstvo Srbije je bilo toliko neotporno na ruski pritisak da je lako progutalo udicu da je „Južni tok“ jedino spasonosno rešenje za Srbiju dugoročno. Pritom su svi politički akteri prenapregavali činjenicu da se na taj način Srbija udalja od EU – smatra Miša Brkić.
Igor Novaković iz fonda „ISAC“ podseća da je to bio trenutak kada Priština treba da jednostrano proglasi nezavisnost i bilo je promovisano da je ulaz „Gasproma“ u srpski energetski sektor magični štapić i rešenje za gomilu naših problema.
– Rusija je bila projektovala i dugo reklamirala izgradnju tog gasovoda ali ne preko Srbije već preko Bugarske, Rumunije i Mađarske. Dakle Srbija je praktično platila da bi taj gasovod od Rumunije okrenula na Srbiju i dalje na Mađarsku. „Južni tok“, moramo biti objektivni, potopila je Amerika u Evropi nik nije video da „Severni tok 1“ i „Severni tok 2“ i „Južni tok“ u stvari prave energetska klešta u koja je uhvaćena Evropa. Amerika je u stvari zabranila izgradnju tog „Južnog toka“, Bugari su to prihvatili i mi smo ostali tu kratkih rukava – priseća se Đukić.
Šest godina kasnije kada je Rusija obustavila gradnju „Južnog toka“ i preusmerila se na izgradnju takozvanog „Turskog toka“ postalo je jasno da je potpis na ovim dokumentima Srbima naneo štetu koje je između 400 i 700 miliiona dolara.
– Naravno da su se ruski lobisti na čelu sa Bajatovićem svojski trudili, sve te godine da „Južni tok“ predstave kao jedino spasonosno rešenje za Srbiju, tako su odbijene sve druge gasne opcije i konekcije Srbije sa ostalim gasovodima u regionu – priseća se Brkić.
Deo stručne javnosti ali i deo tadašnje vlasti je još 2008. godine ukazivao na to da je sporazum sa Rusima jako nepovoljan. Naime, Bajatovićev potpis je podrazumevao i da cena gasa za srpske potrošače premaši berzansku u Evropi od 350 dolara za 1000 kubika, pa je Srbija bratskoj Rusiji plaćala 495 dolara. Poređenja radi Mađari su tada „Gaspromu“ plaćali 280 dolara, Ukrajinci 230 dolara a Belorusi 118 dolara.
– Prva asocijacija je da se neko debelo u tu cenu ugradio ili drugačije rečeno to je jedna legalizovana korupcija – kaže Brkić.
Isti onaj Mlađan Dinkić je sada tražio da Srbija obezbedi alternativna snabdevanja, Bajatović je preko novina poručio da je Dinkić Hudini jer nijedan naftovod osim ruskog ne vodi do Srbije. Četiri meseca kasnije maja 2009. godine izabran je za generalnog direktora „Srbijagasa“.
– Biti ruski čovek danas u Srbiji znači nekada čak ruske interese predpostavljati interesima Srbije – kaže novinar Mijat Lakićević.
Kada je Bajatović izabran za prvog čoveka „Srbijagasa“ tu su ga sačekale dve stari za koje je izvesno da su ga veoma obradovale. Ruski partner „Gasprom“ je bio u poziciji da diktira i cenu i uslove snabdevanja i dve plate u ukupnom iznosu od 12.000 evra. I jedno i drugo je narednih godina doktorski uspešno usavršavao, primanja je uvećao tri puta a sa „Yugorosgaz“ kao posrednikom produžio je ugovor koji je ističe tek 2030. godine.
– Mislim da je Srbija jedina zemlja koja je uspela da ostavi posrednike preko kojih kupuje gas – smatra Đukić.
Tako je Bajatović potvrdio da je najuspešniji kolekcionar funkcija a njegova pozicija zapravo zlatna koka, njegova, ruska ili SPS-ova, pitanje je. Postao je dakle direktor „Srbijagasa“ firme o kojoj Skupština Srbije kao osnivač odlučuje i poslanik koji odlučuje o firmi u kojoj je direktor. Njegov partijski kolega Branko Ružić je ocenio da ne bi trebalo žuriti i da će svakako biti razmotreno da li je u sukobu interesa. Ako je neko nekada i razmatrao ta ocena do javnosti nije stigla.
– U velikom je sukobu interesa, jer narodna skupština čiji je on i danas poslanik donosi odluku o tome koliko će država, preko skupštine, dati novca preduzeću čiji je on direktor i korisnik tog novca – smatra prof. dr. Janko Veselinović, narodni poslanik i predsednik pokreta „Preokret“.
Istovremeno Dušan Bajatović je postao predsednik upravnog odbora prodavca „Yugorosgaz“ i direktor državne firme koja ga kupuje. SIikovitijeg primera sukoba interesa verovatno da nema.
– On nabavlja i prodaje sebi gas iz Rusije. Ako Bajatović kao generalni direktor te kompanije ne zato što je stručan, sposoban nego zato što je rado viđen gosr u podmoskovskoj dačiji Alekseja Milera, generalnog direktora „Gasproma“ onda više nije ni važno i da li je on predsednik upravnog odbora „Yugorosgaz“ i generalni direktor – smatra Brkić.
Već maja 2009. godine „Srbijagas“ je postao paravan za skrivanje detalja ispod kojih se krije nečastivi. Agencija za privatizaciju je tada raskinula ugovor sa litvansko-srpskim konzorcijumom koji je tri godine ranije za 13,2 miliona evra kupio jedinog srpskog proizvođaća veštačkog đubriva pančevačku „HIP Azotaru.“ Godinama kasnije Međunarodni arbitražni sud u Vašingtonu presudio je u korist kupca a na štetu države Srbije.
– Naša država ne ume da napravi te ugovore, niti ume da ih prekrši, često se ponaša siledžijski nevodeći računa o pravu i zakonima – smatra Lakićević.
Posle raskida ugovora, vlada je za privremenog zastupnika državnog kapitala imenovala Radosava Vujačića, Bajatovićevog zemljaka iz Ravnog sela i kako priliči prijateljskim odnosima njegovog tada zemenika u „Srbijagasu.“ U tom trenutku dug Azotare je iznosio nešto više od 2,5 miliona evra. Radosav Vujačić je marta 2010. godina odlučio da se firma koja proizvodi veštačko đubrivo bavi i trgovinom pšenice od firme „Viktorija lodžistik“ čiji su vlasnici u tom trenutku bili Milija Babović, Stanko Popović i Zoran Mitrović plus EBRD, uzeo je robni zajam od 75.000 tona pšenice po ceni od 12 dinara po kilogramu. Po izveštaju novosadske produktne mreže tada se prodavala za manje od 11 dinara, garant da će pšenica biti vraćena nije država nego „Srbijagas.“ Sindikat Azotare je pisao Savetu za borbu protiv korupcije tvrdeći da je reč o štetnom poslu a ovaj prijavu prosledio policiji tako da se ništa nije desilo. Vujačić je pozajmljenu pšenicu uz objašnjenje da bi Azotara stala jer nema obrtna sredstva prodao „YU pointu“ Zorana Drakulića još jeftinije za 8.66 dinara.
U međuvremenu, zbog dugova „Srbijagas“ je preuzeo „Azotaru Pančevo“. Kada je septembra iste 2010. godine trebalo da vrati prvu ratu pšenice uz državni blagoslov 50.000 tona na zajam je dala Republička direkcija za robne rezerve po ceni koja je bila veća od 12 dinara a ova je desetak dana kasnije firmi „Invej“ Predraga Ranković Peconija prodala po ceni od 11 dinara.
– Čim imate mešanje politike u privredu iz toga mora da izađe šteta, naravno po grđane, taj gubitak naravno snose poreskih obveznici ne snose ga političari – smatra Lakićević.
Kada je 2012. godine podvučena crta, pančevačku Azotaru je spekulisanje dvojice zemljaka sa pšenicom prema podacima Saveta za borbu protiv korupcije koštalo 17,6 miliona evra. Repovi ove afere, hapšenje 16 osoba među kojima je i Radosav Vujačić se i deset godina kasnije povlače po sudovima. Bajatović sa tim kao da nema nikakve veze.
Na pedesetogodišnjici Azotare 2012. godine, koje su u tom trenutku potresale bar još četiri afere i on je pominjao špekulante.
– Gde sam ja tu je problem. Mislimo da ne treba ni da se branimo po medijima niti mislimo da ljudim treba da se sudi u medijima. Ko se ogrešio o zakon treba da bude kažnjen ali to ne znači da trebamo da uništimo Azotaru i da je vratio špekulantima – govorio je tada Bajatović.
PROČITAJTE JOŠ:
Kao častan čovek Bajatović inače nema mnogo posla sa sudovima, Agencija za borbu protiv korupcije ga je 2012. godine osumnjičila da je prijavio 4,7 miliona dinara manje nego što je zaradio i da je prikrio tri funkcije. Osnovno javno tužilatvo u Novom Sadu mu je predočilo da je za prikrivanje tolike svote zaprećena kazna od pet godina zatvora, otkaz i zabrana obavljanja javne službe deset godina. Bajatović se međutim sa tužiocem dogovorio da primene načelo oportuniteta pa je u humanitarne svrhe uplatio 200.000 dinara a prijava je najpre odložena a potom odbačena. Usput je i svoju stranku donirao sa 1,5 miliona dinara.
– Dobrotvor i Bajatović ne idu u istu rečenicu – smatra Veselinović.
Te godine je Državna revizorska institucija protiv Bajatovića i nekoliko njegovih saradnika podnela dve prijave. Osnovnom javnom tužilaštvu za privredni prestup a Prekršajom sudu za krešenje Zakona o deviznom poslovanju i trgovini. Sudbina ovih prijava međutim nije poznata ali u narednim godinama ni Državna revizorska institucija ni drugi organi nisu ozbiljnije češljali poslovanje „Srbijagasa“. Jedino zašto je „Srbijagas“ tada često kažnjavan jest odbijanje da javnosti dostavi podatke o poslovanju i posle intervencija Poverenika za informacije od javnog značaja, pa je ovo javno preduzeće novčano kažnjavano desetine puta.
– Mi ne znamo šta se tu radi. To je jedno totalno netransparanetno javno preduzeće i onda ne čudi što imamo takvih apsolutnih anomalija – smatra Đukić.
A onda je na red došla svetska kriminalistička priča. „Srbijagas“ je kao vlasnik Azotare 2012. godine raskinuo ugovo sa sobom pa je pančevačku fabriku gasom snabdevala firma Branislava Grujića sa jednim zaposlenim registrovana na adresi „Srbijagasa“. Umesto ruskog prodavala je uzbekistanski gas. Kroz zamršene političke poslovne odnose šema snabdevanja izgledala je ovako: gas je po ceni od 80 dolara po kubiku prodavala Gulnara Karimova, ćerka doživotnog uzbekistanskog predsednika, prvi kupac je bio Nemac Matijas Varning, bivši visoki funkcioner istočnonemačke komunističke tajne službe Štazi, kome je inače suđeno za špijunažu u korist Rusije. Ovaj je potom gas prodavao Branislavu Grujiću a on Azotari po ceni od 496 dolara po kubiku.
PROČITAJTE JOŠ:
„Gasprom“ do mađarske granice a „Srbijagas“ do Pančeva, pružali su takozvanu tehničku podršku to jest transportovali gas i to naplaćivali kao uslugu. Grujić je takve ugovore imao sa još tri firme u kojima je „Srbijagas“ imao vlasnički udeo, fabriku metanola „MSK“, fabrikom crepa „Toza Marković“ u Kikindi i fabrikom stakla u Paraćinu. Posao je međutim pukao 2014. godine kada je predsednik Uzbekisatana iz sasvim drugih razloga uhapsio najstariju ćerku.
– Šta briga Bajatovića kad sve te gubitke posle pokriju građani Srbije – smatra Lakićević.
Bivši načelnik Resora državne bezbednosti za grad Beograd Dušan Stupar, inače direktor srpske kompanije koja je učestovala u privatizaciji Azotare tvrdio je da su tu ogromnu razliku u ceni od 80 do gotovo 500 dolara na ravne časti delili Matijas Varning sa jedne i Bajatović i Grujić sa druge strane. Takve tvrdnje međutim nije imao ko da potkrepi, Azotara se tad vratila „Srbijagasu“ kao dobavljaču ali se nikada nije oporavila, dve godine kasnije otišla je u stečaj. Oko 1300 zaposlenih je ostalo bez posla, Srbija je ostala bez proizvođaća veštačkog đubriva a Bajatović je ostao na svim plaćenim i neplećenim funkcijama na kojima je i bio.
– Problem je što vi u čitavoj toj gasnoj privredi nikako ne uspevate da uspostavite ili nećete da uspostavite čiste račune, nego se tu stalno kalkuliše nekim političkim interesima, neke su političke računice tu daleko važnije – zaključio je Lakićević.
PROČITAJTE JOŠ:
Celu dokumentarnu emisiju „Junaci doba zlog: Rusofil na gas“ pogledajte ovde:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare