Slavna pevačica odrasla u bordelu sa prostitutkama: Imala je svetsku karijeru, a kada je saznala za smrt svoje najveće ljubavi srušila se na sceni

Životni put Edit Pjaf bio je izuzetno težak, a nesreće su se samo nizale. Rođena je u Parizu 1915. godine, ime Edit dobila je od sestre koja je prethodno ubijena, a prezime Pjaf koje na francuskom znači "vrabac" je dobila zahvaljujući nadimku budući da su je zvali "Klinka" i "Vrabac".

Njena majka je imala svega 17 godina kada ju je rodila, te je porodicu brzo napustila. Nakratko je živela kod bake sa majčine strane. Zatim ju je otac uzeo i odveo kod svoje majke jer se on priključio francuskoj vojsci.

Do svoje sedme godine je živela sa bakom koja je bila umešana i u prostituciju, tako da je dane svog detinjstva provela u javnoj kući. Postoje i izvori koji tvrde da je od treće do sedme godine bila slepa, a da je progledala kada je jedna od prostitutki njene bake otišla na hodočašće.

Od svoje osme godine počela da je da živi sa ocem, a sa 14 su počeli samostalno da nastupaju. On je bio ulični akrobata, a ona je na ulici pevala za novac.

Njena prva ljubav bio je Luj Dipon, a sa samo 16 godina mu je rodila ćerku kojoj su dali ime Marsela. Nažalost, Marsela je ubrzo umrla od meningitisa.

Muzička popularnost počela je da raste 1935. godine kada ju je otkrio vlasnik noćnog kluba "Le Gerny's" želeći da počne kod njega da nastupa. Ubrzo joj je dodao i nadimak La mome Piaf, koji u prevodu glasi mali vrabac. Ovaj nadimak ne čudi s obzirom na to da je bila visoka 142 centimetra. Zahvaljujući ovom angažmanu uspela je da dođe do radija i da dobije angažman na više filmova, kao i ponudu za snimanje filma.

Međutim, dok je ona u Kanu boravila na nekoj od dobrotvornih večeri vlasnik noćnog kluba u kome se proslavila je opljačkan pa ubijen. Edit je imala veze sa francuskim podzemljem, koji joj je bio zaštita u manje bezbednim lokalima. Zbog ovoga bila je osumnjičena za ubistvo, iako je dokazano da nije kriva ovo je ostavilo posledice na njenu karijeru.

Anegdote vezane za Edit obično se vezuju za period oko Drugog svetskog rata. Naime, ona je tridesetih godina postala veoma popularna, a i sama je navela da se potrudila da radi na sebi i angažovala je saradnika koji ju je učio lepom ponašanju i tome kako da se kloni lošeg društva. Nastavila je da radi i nakon 1939. godine kada je Nemačka objavila rat. Nemcima se Edit dopala, pa su je pustili da nastupa. Ona ipak nije bila naklonjena nacistima, pa je u kući sakrivala Jevreje, a takođe i pomogla mnogim francuskim zarobljenicima da se spasu. Dobila je pravo da se fotografiše sa francuskim zarobljenicima, a kada su one stigle do njih iskli bi ih i od njih pravili lažna dokumenta. U to vreme snima i njenu najpoznatiju pesmu "La Vie en rose". Nakon rata ostala je cenjena kako na evropskom tako i na američkom kontinentu. Pomogla je mnogim kolegama na izgrađivanju njihovih karijera poput Šarla Aznavura.

Za mnoge od svojih pesama sama je pisala tekstove. Jednu od najpoznatijih "Hymne a l'amour" posvetila je svojoj najvećoj ljubavi bokseru Marselu Serdanu, koji je tragično preminuo 1949. godine. Ona je u njega bila toliko zaljubljena da joj nije smetalo ni što je oženjen i ima troje dece. Ona je to saznala dok je bila na pozornici i tu se onesvestila. Kako je tvrdila on je bio njena životna ljubav. Leteo je upravo ka njoj, ali se avion srušiokod Azorskih ostrva.

Udavala se dva puta prvi brak je sklopljen 1952. godine. Od pevača Žaka Pilsa razvela se 1956. godine. Nakon toga se udala za 20 godina mlađeg frizera Tea Sarapo, brak je završen 1963. godine kada je prerano preminula.

Tešku saobraćajnu nesreću je doživela 1951. godine nakon koje postala zavisnik od morfijuma i alkohola, posebno nakon smrti Serdana. U dva navrata morala je da prekine nastup zbog iskašljavanja krvi. Hospitalizovana je i izgubila na težini, posle čega je mogla da nastupa tek sporadično, kad skupi snage.

Umrla je u 47. godini života.

"Edit Pjaf spalila je sebe u vatri sopstvene slave. Nikad nisam sreo nekoga ko je manje štitio sopstveni duh. Ona ništa nije štedela. Sve je davala", rekao je njen prijatelj pisac Žan Kokoto koji je umro dan posle nje.

Katolička crkva nije želela da održi opelo jer se razvela pa preudala. Na sahrani je prisustvovalo preko 40.000 ljudi. Pedeset godina kasnije crkva je dozvolila da se održi opelo. Danas u Parizu postoji njen muzej, statua, a Marion Kotijar je dobila oskara za biografski film "La Vie en Rose".