Milijeva životna ispovest: Cuclao sam jaknu od gladi, u ratu sam sve izgubio

"Rođen sam 28. januara 1969. godine u Osijeku. Sećam se da je moje detinjstvo bilo vrlo mirno i sadržajno. Moji roditelji Stanko i Danka su mom starijem bratu Ivanu i meni dali zadatke: imali smo školske obaveze, muziku i sport. Tu smo morali da imamo rezultate, a ostalo smo mogli da radimo šta smo hteli. Kroz celo detinjstvo osećao sam toplinu - i porodičnu i sredine u kojoj sam živeo. Osijek je kao grad sav zelen, ušuškan na obali Drave, i ta njegova toplina sve do danas tinja u meni. Početak mog rada bavljenja muzikom i pisanja poezije upravo je vezan za taj grad. Nisam se mnogo promenio od prvog razreda osnovne škole do sada. Kod mene je uvek bila prisutna svest da moram da dajem rezultate, a kako ću ih dati, bilo je na meni da nađem neki modus da to meni bude što lakše. Takav tip učenika sam bio i u školi. Uvek sam bio odličan đak, i u osnovnoj i u srednjoj, a kasnije i na fakultetu. Imao sam tu sposobnost da pronađem puteve, koji su uvek bili novi i inovativni, kako bi u školi bio bolji na što lakši način. Jako sam ponosan na moje drugove iz Osijeka, jer smo uspeli da od prvog razreda osnovne, pa sve do fakulteta i dana današnjeg ostanemo kao što smo bili u prvom razredu. Mi smo bili ekipa koja smišlja razne stvari, držali smo se zajedno i ta prijateljstva traju 40 godina."Milijevi roditelji, Stanko i Danka, bili su ugledni lekari."Detinjstvo mi užasno mnogo znači i smatram da definiše naš bekgraund. Sve osnovne vrednosti koje se tada nauče ostaju za ceo život. Odrastao sam u lekarskoj porodici sa puno ljubavi. Moj otac Stanko je bio vrhunski sportista - prvak države u rvanju i neuropsihijatar, kao profesor je držao katedru u Zagrebu 30 godina. Kao direktor je vodio dve klinike, a radio je i na sudu. Mama Danka je stomatolog, a tri godine stariji brat Ivan je neurohirurg, a inače je i pijanista."

Milijevo detinjstvo je bilo bajkovito..."Mi smo bili jedna finansijski stabilna porodica, odrastao sam u stanu od 400 kvadrata u centru Osijeka, imao sam svoj park sa fontanom. Mami i tati je bilo neugodno da uzmu nov sređen stan, pošto su došli iz Beograda, pa su uzeli jedan stari ruiniran, koji im je bolnica dodelila. Kasnije se ispostavilo da je taj stan bio banka u vreme Kraljevine Jugoslavije, samo moja soba je imala 60 kvadrata. Tu je vladala neka pozitivna selekcija, to je bio grad za aristokratiju i za zabavu aristokratije, imao je najlepši konjički klub i parkove. Iz Pešte i Beča su ljudi dolazili da u Osijeku prave balove, da se zabave i provedu. Sociološke razlike su se primećivale i selektovale uglavnom na nekom intelektualnom nivou. Novac tamo nikad nije bilo sredstvo koje je određivalo nivo u društvu, meni je to ostalo i do danas."

Sve dok se nije dogodio progon iz Osijeka..."Kada je krenuo taj nesrećni rat, to je bila prva velika tragedija u mom životu. Taj nacionalizam, eskalacija sukoba i podela naroda ko kome pripada, za mene je to bio totalni poraz - i moj lični i svega onoga što sam naučio, video i znao. To je krenulo iz Hrvatske, pa sam ja prešao u Sarajevo, pa se to desilo i tamo, i ceo taj rat i sve to sam jako teško podneo. Iz Sarajeva sam došao u Beograd, bukvalno bez ičega. Moja porodica nije imala apsolutno ništa. U taj naš stan je ušao lokalni političar Branimir Glavaš, ali kad su takve stvari u pitanju, moraš gledati napred, gledanje unazad te samo sprečava u napredovanju. Nikad se nismo sudili s njim, nije bilo potrebe. Tamo je sad neki drugi vlasnik, koliko znam. Taj stan gde smo živeli bio je najpre zapaljen, tu su nam nestale sve naše porodične uspomene, zato nemam fotografije iz detinjstva, sve je nestalo. Posle smo to sanirali, a onda su moji roditelji otišli za Beograd, da tata poseti mog strica. Ja sam bio tada u Sarajevu, a Ivan u Italiji. Tada situacija u Osijeku eskalira, bilo je mrtvih, rekli su im da više nije bezbedno da se tamo vraćaju. Oni ostaju u Beogradu, sa tom garderobom koju su poneli za dva dana, evo, ceo budući život. Tata je počeo da radi, odmah je našao posao. Kasnije ga je pozvala Vlada Zimbabvea da vodi kliniku u Africi i oni odlaze deset godina u Afriku, gde sam ja išao stalno kad je ovde počinjala jesen i zima, a tamo proleće i leto. Mi smo tada mogli sebi da priuštimo jedino kuću u Rušnju, 30 kilometara od Beograda, a ja sam prešao kad sam bio u gradu, kod moje sestre Milice. Imala je mali stan, spavao sam pored neke peći. Imao sam i gitaru sa tri žice, dve godine sam sve hitove na njoj komponovao i nisam hteo da je menjam", ispričao je Mili u ispovesti za Kurir.Posle prinudnog napuštanja domovine, Mili se susreo s opakom bolešću, kada mu je dijagnostikovana maligna bolest.

"Onako sam samcit u Beogradu, a imao sam sve u životu i to sam izgubio zbog rata, mislio sam da od toga nema ništa gore. Sve me je to jako potreslo, mada se to na meni nije videlo. I kad sam pomislio da nema ništa gore od toga, meni su dijagnostikovali malignu bolest. Ja 1992. celu tu godinu dana provodim u borbi sa bolešću, četiri-pet puta sam kolabirao, bilo je pitanje da li ću preživeti iako sam ceo život bio sportista, gimnastičar. Valjda je ta promena psihološki uticala na mene. To je za nas bilo strašno, u toj najgoroj situaciji u kojoj smo se našli, dešava se nešto još sto puta gore. Makar smo dotad svi bili živi i zdravi, a sad nema ni toga. Moji roditelji su tu odigrali veliku ulogu, ne pokazujući strah, gledali su na sve pozitivno i na kraju se tako i desilo. Inače, dok sam još bio na hemioterapijama, završavao sam i godinu fakulteta. Sa oteklim rukama i braunilama išao sam na fakultet, a kada sam ozdravio otišao sam za Prag da studiram, gde sam diplomirao biznis administraciju - odsek marketing. U Pragu sam imao toliko novca da mogu da preživim 25 dana. Snalazio sam se kako sam znao, svašta sam radio, i dobro i loše, da bih preživeo. Kad više nisam imao za studentski dom, koji je bio užasan, upoznao sam se s jednim drugom Grkom, koji je studirao medicinu, on me je primio u svoj stan. Nisam imao para ni da produžim vizu, kako bih završio diplomski rad. Imao sam 12 maraka u džepu i bio sam mrtav gladan. Postojale su dve opcije: da odem da jedem i sednem na voz za Beograd ili da odem u "Atrijum", najlepši hotel u Evropi i da naručim sebi konjak i da uživam. To sam i uradio, u Beograd kad sam stigao vozom, samo što se nisam onesvestio od gladi, cuclao sam jaknu ostatak puta."Milijevu životnu ispovest pogledajte u video prilogu.https://www.youtube.com/watch?v=QcvmeHtn4QUBonus videoAleksandar Milić Mili, Dragan Kremer: Marina Tucaković je bila pravi konceptualni umetnik

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=aleksandarmilimilidragankremermarinatucakovijebilapravikonceptualniumetnik-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2447208"]Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.