0
Aleksandra Bursać je na muzičku scenu kročila pre petnaest godina, nakon što je učestvovala u takmičenju „Zvezde Granda“. Tada je objavila svoju prvu pesmu „Padale su kiše“, koja je ubrzo postala ogroman hit.
Gostujući u emisiji „Ispovest“, autora i voditelja Nemanje Vasiljevića, krajem novembra 2023. godine, pevačica Aleksandra Bursać je otvoreno govorila o mnogim teškim momentima iz svog života – od detinjstva bez oca koji je nastradao tokom „Oluje“ 1995. godine, preko perioda kada je sa majkom i polusestrom boravila u Sigurnoj kući, pa sve do izazova koje donosi život na estradi.
PROČITAJTE JOŠ:
Kako pamtiš detinjstvo u Beogradu?
„Imam lepe uspomene, živela sam na Galenici, to je naselje u blizini Zemuna. Družili smo se, a ja sam organizovala mini koncerte, čak i tokom bombardovanja. Svirala sam violinu, pohađala nižu muzičku školu, bila sam član hora ‘Kolibri’ oko dve godine – tu su moji prvi muzički koraci. Mama je prepoznala moj talenat, i sama je muzički nadarena, ali peva jednostavnije, bez trilera, i ima odličan sluh.“
Tvoj otac je stradao 1995. godine u „Oluji“. Koliko si imala godina tada?
„Imala sam dve i po godine. Nedavno sam o tome razgovarala sa sestrom i došle smo do zaključka da mi je možda čak i lakše što ga nisam poznavala.“
Imaš li njegove fotografije? Jesi li nešto nasledila od njega?
„Imam slike. Kažu da ličim na njega – fizički, ali i po karakteru. Mama kaže da sam tvrdoglava kao on. Bio je neko ko dugo trpi, ali kada preseče – za njega više ne postojiš. Takva sam i ja. Po visini nisam na njega, ali lice, oči i osmeh – to je sve njegovo. Ponosna sam jer ga doživljavam kao heroja, čoveka koji je otišao da se bori za svoju zemlju.“
Sećaš li se kako je tvoja majka reagovala kada je saznala da je poginuo?
„Ne pamtim taj trenutak, bila sam mala. Ali mama mi je kasnije pričala da sam joj tada bila ogromna podrška.“
Da li ti je nedostajao tokom odrastanja?
„I dan-danas mi fali. Mi smo odrasle uz maminog sadašnjeg supruga, volimo ga, ali nisam imala osobu koju bih mogla da zovem tatom. I to će zauvek ostati bolna tačka.“
Da možeš da mu se obratiš sada, šta bi mu rekla?
„Ne znam… Nemam taj osećaj. Možda bih samo poželela da ga makar vidim, ništa više.“
Da li je njegovo telo preneto u Srbiju?
„Ne, sahranjen je u Hrvatskoj. Skoro sam bila tamo, kada nam je deda preminuo. Tada sam prvi put otišla na njegov grob i smogla snage da se suočim s tim. To je bila njegova želja – da ostane tamo.“
Celu ispovest pogledajte u nastavku: