Cane: Milan nas je sve držao na okupu (VIDEO)

Kultura 23. avg. 202008:07 > 09:50
Podeli:
Milan Mladenovic, Zoran Kostic Cane i Srdjan Gojkovic Gile
Foto:Goranka Matić

Nije tu samo reč o muzici, nego o celom njegovom životu. Čovek sa uverenjem i popravljač sveta, kaže Zoran Kostić Cane, frontmen Partibrejkersa za Milana Mladenovića, vođu grupe EKV.

Kada je Milan Mladenović krajem sedamdesetih bio u Limunovom drvetu, Zoran Kostić Cane bio je u Kopiladima. Milan je potom bio u Šarlu akrobati, a Cane u Radničkoj kontroli. Kada je Milan osnovao Ekaterinu Veliku, Cane je osnovao Partibrejkerse. Koliko god im bendovi bili možda različiti, putevi su im se ukrštali, i u muzici, i u životu. Kroz Rimtutituki su se na samom početku devedesetih zajedno pobunili protiv rata i bezumlja. Nešto kasnije snimili su i duet. Pesme i jednog i drugog su i na pločama i u knjigama. Rukopisi vođe EKV-a čuvaju se danas u Narodnoj biblioteci Srbije, postoji i Zadužbina „Milan Mladenović“. Zadužbina je, navodi Cane, i napravljena „da ne bi izbledela slika zbog loših interpretacija o Milanu i drugovima koji su mu pomogli, Bojanu, Margiti i svim ostalima“. Zato je i govorio o Milanu na tribini „Poštenije nisam mogao da potrošim godine“ preksinoć u Narodnoj biblioteci.

Na šta danas Cane pomisli kad pomisli na ono što je Milan radio, pitamo ga.

– Prvo i osnovno: uverenje sa kojim je to sve radio, jedna baš dobra energija da okupi ljude. Popravljač sveta. A ovo što mi radimo je samo to da se ne zaboravi, i on i cela ta grupa, pošto pljušte neke interpretacije koje su nebitne. Treba istaći ono što je dobro u čoveku. To je čovek koji je mogao da okupi ljude, imao je autoritet. Dobar pevač, dobar gitarista, dobar čovek – kaže Cane.

Milan i on snimili su i duet, „Daleko od očiju“, 1994. godine, što donekle pruža i uvid u to kako je Milan radio.

– Daleko od očiju, daleko od srca… Na ploči Brejkersa „Kiselo i slatko“. I mogu da kažem da smo to dobro uradili, onako baš. I kad smo pravili on i ja, kad smo bili sami, tu stvar – bio je neki deo koji je Anton još imao – mi smo satima to radili, bio je jako dobar saradnik. Da te opusti, da ti da poverenja u sopstvene mogućnosti, čovek je pružao sigurnost. Zbog takvih stvari on je, inače, bio predsednik Rimtutitukija, pošto je znao da tu, sav taj čopor okupi i uozbilji – priča Cane.

Zajedno su, kaže, pisali tu pesmu, na licu mesta. Na pitanje da li je Milan pisao lako, da li je nekad prisustvovao tome kad piše stihove, Cane kaže da nije, ali da je bivao u prilici da čuje pesme skoro čim ih završi.

– Sećam se jedanput, pokupio me, negde smo bili, i kaže: „Hajde da ti pustim stvar da čuješ“. „Novac u rukama“, ja sam jedan od prvih koji je to slušao. On je voleo da čita. Njegovo prisustvo je donosilo obrazovanje. Sve je to tako lepo bilo. Sjajan umetnik – kaže Cane.

„Mi smo napravili svoju generaciju“

Uverenje, poštenje, sloboda i istina reči su koje su se najčešće čule na tribini kada su opisivani Milan i njegove pesme.

– Nije tu samo reč o muzici, nego ceo život njegov, za muziku. Čovek sa uverenjem i popravljač sveta. Znači, nema granica. „Ovo je zemlja za nas, zemlja za svu našu decu“. Sjajan pevač, sjajan gitarista, sjajan bend. Sve je to okej. Ali on ima stav, oduvek je imao stav. Bio je jako ozbiljan u svemu tome. Gledao je kako najbolje da prođe sa svojom muzikom a da ne mora da je malo proda za nešto, jer strašna su vremena bila. On, gomila drugova naših, svi su bili u tom fazonu. Neko je uspeo da izgura sve, neko je sagoreo u svemu tome. Ali, čovek je imao uverenje – napomenuo je Cane.

Milan Mladenović Foto:Screenshot

To, s druge strane gledano, ima i svoju cenu, primetio je neko na tribini.

– Kad ti radiš sve to, ti ne razmišljaš o ceni koju plaćaš. Nema nazad, nazad ne postoji. Jer onda moraš da se kriješ kao čovek, da kriješ svoje mišljenje, „laž i mimikrija“… Stvar je u tome da tek negde, kad hoćeš onu prvu crtu da povučeš, ono sabiranje oduzetosti, vidiš da svako za svoju slobodu plaća. Uvek je tako bilo i tako će biti. Sloboda u plamenu gori. I, na kraju krajeva, to je mladost. Ona je najhrabrija i najlepša. Tad si junak, a tek kasnije možeš da oprostiš neko svoje junaštvo. Tad ne razmišljaš o tome, tu je mladost koja te nosi. Mi nismo imali svoju generaciju, mi smo napravili svoju generaciju. To je bio novi pokret u muzici, novi pokret mišljenja, svega. A Milan je voleo da čita knjige, poeziju. Bilo je vreme i za takve kao što je on – kaže Cane.

„Rusvaj! A on za stočićem čita knjigu“

Upitan za tu scenu koja se prepričava o Milanu, kako usred žurke sedi za stolom u uglu i čita knjigu, Cane iz prve ruke priča šta se, zapravo, dogodilo.

– Bio je koncert velike grupe Šarlo akrobata. Ja sam bio u drugoj grupi, Radnička kontrola, bili smo im predgrupa. To se dešavalo u Ljubljani. Naravno, poštedeću ljude svega toga šta se dešavalo u toj sobi. Bili su tu vrhunski ljudi, od Đileta Markovića, Koje, Vda, Žike Todorovića, naših drugova… Rusvaj! A on je sedeo za stočićem i čitao knjigu. U tom neredu našao je svoj red – priča Cane.

Mladenovićevi stihovi „kako da ostanem isti, kako da sačuvam sebe od promene, samo putem promene“ razumeju se i doživljavaju na ovaj ili onaj način. Cane objašnjava kako on gleda na njih.

– Ne znam šta je on mislio, ali o tome što je mislio, ja imam mišljenje. Lično usavršavanje. Mi se menjamo da bismo ostali isti. Da ne moramo da trgujemo svojim idealima, koji su jaki, koji su deo nas. Mi svojim životom, htenjem za slobodom, stojimo iza onoga o čemu pevamo. Stvar je u tome: nemoj biti glup, imaš šansu da ne budeš glup. To je moto. Da nađeš svoj identitet, da budeš vlasnik svog života. Stvar je samo u tome, nemoj da imitiraš sebe ili da prodaješ. On je uvek hteo da ide napred, uvek je bio spreman za razne uticaje, i taj „Angel‘s Breath“ i sve to. Lako smo ga izgubili. To je poenta – kaže Cane.

Zoran Kostić Cane
Zoran Kostić Cane Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Na konstataciju Aleksnadra Žikića, rok novinara i autora „Mesta u mećavi“, knjige o Mladenoviću, da Milana nisu ni mogli da izgube oni koji ga nikada nisu ni imali, Cane je klimnu glavom.

– Kad je otišao, kad se upokojio, onda su mnogi ljudi pričali da su slušali EKV, a nemaju veze sa tom muzikom. Kao da su dobili direktivu neku, a neki totalni levaci, ljudi koji su odmogli svemu tome iz prostog razloga što je ovo više od posla. Ovo je objavljivanje našeg postojanja. Sad i nikada više. Rođenje i smrt svima su nam isti, a ono između priča gde smo bili – napomenuo je on.

Milan se, priča, i prema slavi odnosio na svoj način, nije se zanosio.

– EKV je bio prvi bend koji je punio hale. Tu je došla masa ljudi, koji su voleli. A puno popularnosti smeta u realnosti. Njega taj spoljni fazon, prepun „Pionir“, prepune sale po Zagrebu, Ljubljani, Hrvatskoj, Bosni… to ga nije zanelo, omelo. On je imao svoj put – rekao je Cane i dodao: „On je iz vojne porodice“.

„To sve što se dešavalo ’91. jako mu je teško palo“

A onda su došle devedesete. „Mora da se dopre do svakog zdravog mozga u ovoj zemlji, treba reći nešto jednostavno i direktno, a da nije glupo i otrcano“, rekao je Mladenović početkom te decenije objašnjavajući time, možda, i svoj odnos prema angažmanu u umetnosti. U jednom intervjuu povodom koncerta Rimtutitukija rekao je i da bi voleo da je u bendu koji se bavi sobom u zemlji blagostanja.

– Sloboda čoveku. Smrt fašizmu, sloboda čoveku. To je to. Kredo. Jedini način. On nije bio u fazonu nacionalnosti ili ne znam čega. Za njega su svi ljudi bili isti. Delimo se na dobre, loše i glupe. Ima još jedna stvar. Hteo je da bude prijatelj sa svima, osim sa onima sa kojima nije mogao da bude prijatelj. A takvih je puno bilo. Znači, treba ostati i opstati sa nekim svojim životnim planom. Ko život ima, smeta svima. Prosto zato što ljudi ne vole drugačije, a on je bio drugačiji čovek – naveo je Cane, dodajući da je Milan bio „čovek koji se davao bez ostatka“.

Milan Mladenović Foto:Screenshot

Raspad Jugoslavije, politička klima, mobilizacija, mrak, sve se to odrazilo i u Milanovim pesmama i u njegovim javnim istupima.

– To sve što se dešavalo ’91. jako mu je teško palo, jer smo mi svi odjedanput završili u nekom kavezu za vrapce. Nismo imali gde. Ali smo se svi, cela scena, okrenuli jedni prema drugom, bez onoga kako to već ide. Sve vreme smo pobeđivali svoju nesvest, borili se protiv nečeg što je bilo nezamislivo za nas. Da li smo mi to znali ili ne? Znali smo sve, ali smo mislili da će ljudi da se urazume. Da taj razum ljudski ima svrhu. Milan je bio čovek sa uverenjem da su svi ljudi okej i da bi trebalo pohapsiti one koji prave frku normalnim ljudima – priča Cane.

Rimtutituki

To okretanje muzičara jednih ka drugima dovelo je do Rimtutituki, grupe ad hok sastavljene od članova EKV, Partibrejkersa i Električnog orgazma. Cane opisuje kontekst u kom je nastala ta antiratna supegrupa i akciju sa svirkom na kamionu po centralnim beogradskim ulicama te 1992. godine.

– „Ja sam rođen da vladam“, to je to, prikaz svega što se dešavalo u tom momentu. Jer je naša publika ratovala. Oni su bili regrutovani, oni su išli. To je jako čudno. Ti ih pripremaš za nešto drugo, a onda neko treći dođe i odvede ih negde, odakle se mnogi ne vrate. Ili se vrate, ali… Znači, pravda, pravdoljubivost, sloboda, rokenrol. To ne smemo da zaboravimo, muziku kao najlepšu umetnost, kao nešto najlepše što je Bog dao čoveku. A on je bio svestan toga, obraćao se ljudima, hranio ih je svojom istinom. A pesma je bila istina te mase. Sećam se kad je stao kamion ispred Narodnog pozorišta. Stao je Rimtutituki, mi tu sviramo, i stane kamion. Koliko je mase bilo srećno zbog njega što je tu. „Milane, Milane“. On je bio predsednik tog udruženja Rimtutituki, on je bio ozbiljan, mogao je da okupi sve nas koji smo bili u tom vremenu takvi. On je znao da nas objedini. Čovek ideje, čovek akcije – ističe Cane.

Ko nas posmatra?

U razgovoru o „Neko nas posmatra“, poslednjem studijskom albumu EKV, otvoreno je i pitanje da li je to aluzija na Orvela ili na neki kosmički princip. Kako kome. Frontmen Brejkersa seća se kada ju je prvi put čuo.

– Taj album je izašao 1993. Bili smo zajedno na Adi Bojani. To su bile godine kad smo svi zajedno letovali. Odemo tamo, budemo, pa onda odemo u, ne znam, Zaječar, uzmemo neku kintu, pa se opet tamo vratimo i budemo zajedno. I onda smo uvek puštali, kao, ajde da čuješ, snimili smo ovu ploču. Bila je to totalno drugačija ploča, drugačiji smisao svega. „Vodi me na Jadransko more“. Drugačije od onog pre i od tod određivanja prema ratu i to, jer je to već toliko otišlo u nekom smeru da mi tu ništa nismo mogli – ocenjuje Cane.

Milan se deklarisao kao agnostik, međutim frontmen i tekstopisac Brejkersa u tom albumu čuje i nešto drugo.

– Ima reminiscencija, kad je stani pani, mi se svi obraćamo Bogu. Možemo mi da pričamo, i da budemo deklarativni, i da šaljemo svoja uverenja, ali kad osetimo na koži, onda je „Gospode pomozi“. Ali radi se o tome da ta ploča, „Neko nas posmatra“, ja mislim da je to nekoj višoj sili, da to nisu sateliti i 5G i idi mi dođi mi. Sve je to bilo, on je voleo naučnu fantastiku, bio je upoznat čovek sa tehnologiziranjem bića i svim tim. A kad smo čuli tu ploču, mogli smo više puta da je čujemo. Nije bila opterećujuća, sa nekom teškom emocijom. Okej, bio je neki žal, pesma „Zajedno“, „ovaj grad je mogao bolje“. Meni je to kao epitaf. Treba se podsećati njegovih pesama, angažovanja. On je bio živ čovek, bio je prisutan. Nije on pričao za ciljnu grupu, on je pričao za sve ljude, pa ko voli nek izvoli – kaže Cane.

Upitan za njegovu omiljenu pesmu EKV-a, Cane uz osmeh kaže:
– Pa onu „Zajedno“. To je odlična stvar. To smo čak i obradili na tribjutu „Kao da je bilo nekad“.

Komentari

Vaš komentar