Vujović: Suflirao sam Vučiću kad je pričao televizorima

Showbiz 20. maj. 202012:23 > 21. maj. 2020 23:45
Podeli:
Asaf Eisin
Foto: Screenshot Facebook/SNS

"Taman što sam krenuo da smišljam sufliranje Čedi, Ceci i Mitroviću u "Hit tvitu", Vučić se oglasio na onlajn mitingu onim glavama koje ćute i fokus mi je prešao na taj performans. Nije lako biti danas sufler u Srbiji i nije čudo što su nam svi sufleri, zajedno sa žonglerima, otišli u Nemačku", rekao je u intervjuu za Nova.rs Miroslav Vujović, poznatiji kao Suflermen, koji je nedavno pokrenuo serijal na Jutjubu pod nazivom "Da li me čujete", a u kome pravi parodiju na trenutnu političku scenu Srbije.

Miroslav Vujović, sada već poznatiji kao Sufler, već dva meseca unazad oduševljava svoje pratioce na društvenim mrežama, objavljujući satirične emisije u kojima pravi parodiju na političku scenu i najaktuelnije događaje u Srbiji „suflirajući“ političarima. Jedan od članova kreativnog tima „Njuznet“ i „24 minuta“ dao je intervju za Nova.rs u kome je govorio o svojoj Jutjub emisiji, inspiraciji, predstojećim epizodama i planovima za budućnost, ali i o saradnji sa Zoranom Kesićem, te je komentarisao i moguću promenu vlasti u Srbiji.

Foto:Screenshot/Youtube/24 minuta sa Zoranom Kesićem

POGLEDAJTE SVE EPIZODE SUFLERMENA

Da li ste očekivali to da će serijal „Da li me čujete?“ za ovako kratko vreme postati toliko popularan?​

– Iskreno, očekivao sam da će se ljudima dopasti jedna nova satirična forma poput ove, ali, s obzirom na to da je u Srbiji televizija i dalje ubedljivo vodeći kanal preko kog se ljudi informišu i prate zabavan sadržaj, mislio sam da će proći meseci dok je na Internetu ne otkrije veći broj ljudi. Daleko od toga da su svi čuli za Suflermena, ali čini mi se da se ljudima polako pojavljuje „na radaru“.

Imate li isplaniran određeni broj epizoda, ili se vodite time da ćete snimati dok god ima materijala?​

– Ne pravim nikakve planove unapred, osim što mi se po glavi vrzmaju raznorazne ideje o tome kome bih sve mogao da „sufliram” – od Tita, preko princa Karađorđevića, pa sve do nekih repera – ako ne računam političare koji su glavni akteri mojih epizoda. Veliki problem mi predstavlja to što se, čim krenem da radim na jednoj epizodi, pojavi neki luđi video koji deluje još inspirativnije. Taman što sam krenuo da smišljam sufliranje Čedi, Ceci i Mitroviću u „Hit tvitu“, Vučić se oglasio na onlajn mitingu onim glavama koje ćute i fokus mi je prešao na taj performans. Nije lako biti danas sufler u Srbiji i nije čudo što su nam svi sufleri, zajedno sa žonglerima, otišli u Nemačku.

Foto: Printscreen

Da li se slažete sa mišljenjem da su satiričari poslednja odbrana demokratije od autoritarnih režima? 

– Gledati na satiričare kao na bastione demokratije u jednoj zemlji, deluje istovremeno i pohvalno i pomalo zastrašujuće. Posao satiričara je da se bave humorom i da ljudima život učine zabavnijim, iako satira često u sebi ima i elemenata koji prevazilaze sâm humor. Međutim, ako smo došli dotle da nema nikog drugog do nas ko bi branio demokratiju, sa tim društvom definitivno nešto nije u redu. I na tribinama o medijima u kojima učestvujemo mi iz „Njuza“, ljudi nam često postavljaju slična pitanja, nadajući se da će neko od nas spasti Srbiju od gliba u kojem se nalazi, ali, nažalost, uvek se razočaraju kada shvate da nismo došli u njihov grad da pokrenemo Treći srpski ustanak – a i da jesmo, verovatno bismo poneli samo kubure.

Komentari na društvenim mrežama su razni. Mnogi Vas podržavaju, ali navode da je parodiranje nepotrebno, jer su političari sami po sebi parodija. Šta Vi mislite o tome?​

– Većina komentara je pozitivna. Ljudima se sviđaju epizode, traže nove, dok na neke negativne komentare drugi sami odgovaraju bez mog učešća, braneći me – što mi govori da im se iskreno sviđa to što radim. Ima istine u toj konstataciji da političari sami sebe parodiraju i da je njihovo obraćanje često neka vrsta satiričnog pleonazma, ali ja moram nastaviti da se borim za prava nas suflera, da imamo od čega da živimo.

Da li se bojite za svoju sigurnost zbog načina na koji obrađujete dnevnopolitička dešavanja?​

– Ne bojim se, mada znam da sam na radaru raznoraznih psihopata. Onaj glavni lik iz „Levijatana“ je čak snimio video u kojem me javno proziva kao nekog kvislinga ili slično. Poimanje patriotizma u Srbiji iščašeno je i izokrenuto za 180 stepeni, jer likovi koji mrze migrante, koji urlaju kako neće dati Kosovo i koji sole nevidljivu hranu pomoću tri prsta – slove za patriote, dok se ljudi koji svakodnevno razotkrivaju vezu države sa kriminalom, njihove mahinacije i krađe – etiketiraju kao izdajnici. Čini mi se da polako klizimo ka nekoj vrsti scenarija iz filma „Idiocracy“.

Imate li svog omiljenog komičara u čijim forama uživate?​

– Nemam nekog posebnog. Još kao mali voleo sam parodije poput “Airplane”, “Top Secret”, “The Naked Gun”, “Hot Shots” i sl, a kako sam sazrevao, tako mi se više dopadao „Monty Python“ i engleski humor generalno. Ipak, najviše volim serije u kojima nema mnogo glume, već pravih reakcija koje je teško lažirati, poput „Jackass“. Danas su mi uzori kolege Njuzovci i Kesić jer su dosta uticali na to da izlečim svoj „poremećaj” – da uvek pokušavam da nađem neko opravdanje suludim izjavama političara, smatrajući da su svi ljudi po prirodi pošteni, ali avaj. Naivnost bi me dosad verovatno i ubila da nisam ušao u ovu sjajnu ekipu.

Ukoliko govorimo o politici i aktuelnim ljudima na vlasti, verujete li da će u budućnosti doći do nekih krucijalnih promena u našem društvu?​

– Ne verujem. Što više vreme prolazi, sve sam skloniji defetističkom mišljenju da je period od 5. oktobra 2000, pa do Đinđićevog ubistva zapravo bio jedan incident, anomalija u srpskom društvu, i da se većina ljudi ovde oseća sigurnije u vladavini autokrata, lažova, kriminalaca i prevaranata, svega onoga što smo imali prilike da doživimo pre 5. oktobra i nakon Đinđićevog ubistva. To je nešto gore od mazohizma. Još uvek nemam reč za tu našu osobinu.

Pored ovog serijala, takođe radite i na emisiji „24 minuta“. Kako izgleda jedan dan rada na scenariju?

– Uhodali smo se toliko da su nam za stvaranje jedne epizode potrebna dva radna dana, minus nekoliko sati dok odlučimo koju ćemo hranu u redakciji naručiti tog dana. Sve je dobro dok se Kesiću ne zapeva, a onda sledi moje uzaludno ubeđivanje da gitaru nisam svirao još od srednje škole – ali znam da je to uzaludan posao. Srećom, Kesić nije Pavaroti, niti sam ja Satrijani, tako da se na kraju odlično ne uklopimo. Iako sam u „Njuzu“ i u ekipi „24 minuta“, evo već skoro deset godina, čini mi se da još od svog rođenja nesvesno priželjkujem da radim takav jedan posao.

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk Tviter.

Komentari

Vaš komentar