39
"Ceo život sam Sarajlija u Beogradu, bez obzira na to što ovde živim već više od pola veka. No, Sarajevo je na mene ostavilo što administrativno, što vaspitanjem nekim, veliki pečat. Zato što sam živeo u sredini koja je bila potpuno 'operisana' od bilo kakvih zazora u odnosima među ljudima. Sećam se porodica koje su živele oko nas, slavlja i slava koje smo međusobno posećivali. Prosto, ta neka multikulturalnost Sarajeva je nešto što me i danas opredeljuje kao jedinu varijantu mog bistvovanja, a to je da sam Jugosloven. Nekada, pre 20 godina, izgovoriti to u Srbiji bilo je bogohulno, ali ja se ni tada nisam odrekao jugoslovenstva i toga da sam Jugosloven, pa čak i po cenu toga da me izbrišu iz enciklopedije 'Ko je ko na Balkanu', što se i dogodilo", priča Irfan Mensur u velikoj ispovesti za Nova.rs.
Rođen u Sarajevu, odrastao u Nišu, a sada živi u Beogradu. Ovako bi se mogla „geografski“ opisati životna priča glumca Irfana Mensura, koji iza sebe ima nebrojeno mnogo filmskih, serijskih i pozorišnih ostvarenja. Bez obzira na sve, on smatra Jugoslovenom. Rođen kao Irfan Kurić, glumac je u jednom trenutku života odlučio da promeni prezime, o čemu ekskluzivno govori u ispovesti za Nova.rs.
Njegova životna priča i put ka uspehu teško da mogu stati u jedan intervju, ali smo razgovarajući s njim oči u oči uspeli da bar malo proniknemo u njegovu suštinu i o jnemu saznamo stvari koje dosad nismo znali.
PROČITAJTE JOŠ
Mensur je priču za Nova.rs počeo od sećanja na „problematične“ tinejdžerske dane…
„Do svoje 16 godine sam živeo u Sarajevu, a onda sam bio primoran da odem u Niš. Primoran zato što sam zabrljao sa školom, a bilo mi je i vreme da možda zabrljam sa tim pubertetskim životom. Preselio sam se u Niš, gde sam nastavio brljanje, ali sam onda jedne noći, u jednom malom razgovoru sa pokojnim ocem, odlučio da ne vredi više tako živeti. Izgleda da sam slučajno došao do neke pameti i obećao sebi da ću završiti školu i da neće biti problema. Zatim sam shvatio da me interesuje pozorište i gluma, pa sam nakon završene gimnazije otišao u Beograd i uspeo da se upišem na Fakultet dramskih umetnosti“, priča nam glumac, koji dodaje da je pozorište zavoleo upravo u Nišu, i to zahvaljujući svojoj maćehi.
„Ja sam u Sarajevu pripadao nekoj grupi malih baraba, kojima je jako bilo važno da grickaju semenke i dobacuju devojkama. Bilo je važno otići na utkamicu, prepisati domaći od boljih učenika, naročito učenica… Bilo je važno biti na glasu da si jedan mali mangup. Tako sam ja bežao iz pozorišta u Sarajevu. Zaista sam pozorište počeo da posećujem kada sam otišao u Niš. Počeo da shvatam da postoji pozorište kao jedan veliki pojam i nešto sasvim novo što sam ja upoznao. Tada sam shvatio da ta nepoznanost koja je bila vrlo blizu, mene jako iritira i da ja želim da učestvujem u otkrivanju tih nekih pozorišnih tajni. Moja maćeha, moja Mimi, koja je bila školovana glumica, prvakinja pozorišta u Nišu, radila je i u Mostaru i u Beogradu, ali je završila karijeru u Nišu. Dobila je silne nagrade koje mogu da se dobiju, a sada je u penziji. Preko nje sam nekako zavoleo pozorište“, kaže Irfan i dodaje da i danas obožava Niš.
„Ja Niš obožavam. No, svakako kada sam se preselio iz Sarajeva tamo, kratko sam morao da prođem i taj proces prilagođavanja novoj sredini. Svima je bilo interesantno kako ja pričam, jer sam govorio tipičan sarajevski i pola me nisu razumeli, kao što ni ja njih nisam razumeo. Oni isto tako imaju vrlo karakterističan govor. Posle određenog perioda smo počeli polako da se razummeo i da uživamo jedni u drugima. Ja sam naravno, shvatajući da ću pokušati na Akademiji, vrlo brzo i neuspešno prešao na ekavski. No, zahvaljujući mom profesoru dikcije, sve sam to doveo do savršenstva. Strašno sam pazio na govor i zvaničan ekavski po dr Branivoju Đorđeviću.“
Irfan bukvalno preko noći odlučuje da promeni svoj život i posveti se samoobrazovanju, odnosno nadoknadi svega onoga što je do tada „izgubio“.
„Bio sam odlučan. Svi mi u tim godinama moramo doneti individualne odluke o svom životu. Ne može vas naterati ni otac ni majka, ne mogu vam zapretiti ni otac ni majka, jer će tako samo dobiti efekat bumeranga. Ako vi sami ne donesete odluku da želite nešto da uradite sa svojim životom, to ne mogu ni roditelji. Odnosno, mogu da donesu odluku umesto vas, ali onda dolazi do sukoba. Ja sam sâm doneo odluku u tim godinama, jer sam nekako osetio da mi život ‘curi kroz ruke’. Jedno veče sam obećao sebi, a glasno izgovorio ocu, da će se sve promeniti i zaista je tako bilo. To se sve odnosi i na obrazovanje, to što mi dobijemo neke papiriće na kraju škole ili fakulteta, kao što su diploma ili đačka knjižica, ne znači ništa. Apsolutno ne znači ništa. Tek onda svi mi dođemo do faze koja je mnogo bitnija u životu, a to je samoobrazovanje. Onog trenutka kada se bilo ko zaustavi na tom parčetu papira, sve prestaje. Nemam ja kritike na naše obrazovanje, nego je prosto to tako u životu, jer dok obrazovanje ne uzmeš u svoje ruke, potpuno je besmisleno da mašeš diplomom.“
Po završetku gimnazije u Nišu, Irfan odlučuje da upiše Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i seli se u glavni grad. On tada i menja svoje prezime Kurić, uzimajući za svoje prezime očevo ime – Mensur.
„Moj život nije nekakva tajna i nisam estradna ličnost da bih imao neke tajne. Ja sam prosto imao potrebu, pošto su moji roditelji razvedeni, da ne pripadnem ni majci ni ocu, a kada to kažem, ne mislim zvanično i administrativno već govorim o nekom svom odnosu i nekoj budućnosti i životu. Shvatio sam da imam pravo da ja lično imam neku svoju lozu i odlučio sam da očevo ime uzmem kao prezime. Moji sinovi sada nose moje prezime, moji unuci će u budućnosti nositi moje prezime i ja sam tako stvorio svoju lozu, koja će ako Bog da trajati. I sada kada kažem ‘ako Bog da’, ja mislim na Boga, ali ne na religiju. Ostaće neka loza koja će imati početak mene.“
Studentski dani su mu ostali u najlepšem sećanju, a njegova klasa na fakultetu bila je jedna od posebnih.
„Danilo Lazović i ja smo bili nekako lideri klase. Godine ’69. sam došao u Beograd, a imao sam sreću da na mojoj klasi bude mnogo ljudi koji su došli u Beograd. Mi smo bili osuđeni jedni na druge, na druženje, podržavanje i svega onoga što ti dani nose. Bilo je tu divnih momaka i devojaka iz Beograda, koji su nas prihavatili i stvorili smo jednu zajednicu od 13 ljudi, koja se četiri godine držala zajedno. Ostali smo u sećanjima akademije kao klasa koja je na neki način bila jedinstvena. Mnoge klase nisu jedinstvene, na mnogim klasama i pre nas i posle nas su se dešavale te razmirice, sujete i ‘nameštanja’. Tih stvari u mojoj klasi nije bilo, bilo smo stvarno složni jer smo se prosto tako pronašli. Tu je bio zaslužan i naš profesor koji nas je okupio i potpuno poništio kao ličnosti i izgradio nas. Ja sam ga beskrajno voleo, poštovao i verovao mu. Prvi čovek kod koga sam otišao kada su meni ponudili pedagogiju na jednoj od akademija, bio je moj bivši profesor. On je mene već kao studenta video kao eventualnog budućeg pedagoga. Ja sam više knjiga u ruci imao od trenutka kada sam završio akademiju, nego do trenutka kada sam završio svoje školovanje.“
PROČITAJTE JOŠ
Ipak, prva uloga nije došla tako brzo i lako…
„Poslednji sam počeo da radim. ’75. se dogodio ‘Sarajevski atentat’, i to sasvim slučajno. Isti taj Veljko Bulajić, koji je na kraju dopustio producentima da ja igram ulogu, bio je na našem času, ali moje ime nije zapisao u notes i sa mnom nije razgovarao. Slučajno je nekoliko dana kasnije došao na našu diplomsku predstavu, koja je bila u BDP-u i posle predstave mi je prišao i rekao: ‘Pa dobro, mali, gde si ti bio’, i tako upiše moje ime u notes i pozove me na probno snimanje. Dakle, da se nije pojavio na ispitu, ja ne bih igrao Gavrila Principa. Ja bih tek možda za par meseci igrao u ‘Čuvar plaže u zimskom periodu’, jer se moglo desiti da to snimam i pre ‘Sarajevskog atentata’. Međutim, sve se dobro odigralo jer sam, po mom mišljenu, u ‘Sarajevskom atentatu’ bio jedna lutka koja se slika, a u ‘Čuvaru plaže’ mlad glumac koji želi da se dokaže. ‘Sarajevski atentat’ jeste bio moja odskočna daska, jer je u tom trenutku velika čast bila snimati film od nacionalnog značaja. U zemlji koja u tom trenutku ima 22 miliona stanovnika igrati Gavrila Principa, i to u takvoj produkciji, gde su igrali Maksimilijan Šel, u to vreme već oskarovac, Florinda Bolkan, koja je u to vreme bila velika evropska filmska zvezda i mnogi drugi češki glumci, njihova prva kategorija glumaca, bila je velika čast. Ogromna Američko-Jugoslovenska produkacija, a ja tada igram glavnu ulogu – to je za mene bilo pravo čudo. Znam da su se producenti iz Amerike, koji su se najviše pitali, za glavnu ulogu dvoumili između mene i Endija Mekdauela. Nas dvojica smo ostali kao varijanta, a onda su odlučili da uloga pripadne meni.“
Iako je u „Sarajevskom atentatu“ bio glavna zvezda, samo je „odradio zadatak“…
„Međutim, kada sam pogledao film, a i za vreme filma, nisam se dobro osećao jer prosto nisam uspostavio neku dobru relaciju sa Bulajićem. Nije tu bilo sukoba, ali u tom projektu nisam pronašao ništa kreativno ni u sebi, a ni u Bulajiću, tako da sam samo odradio zadatak i zato sa tom ulogom nisam uradio ništa. Sva sreća, pa je kasnije došao ‘Čuvar plaže’, te sam uspeo da se nametnem i kao čovek koji je talentovan. Za tu ulogu sam dobio debitantsku nagradu u Nišu. Kasnije dolaze razni filmovi. Sa pokojnim Gagom Nikolićem sam za potrebe filma ‘Ljubavni život Budimira Trajkovića’ pozajmljivao glas jednom dečaku“, kaže glumac i dodaje da nakon te uloge dolaze i mnoge koje smatra veoma značajnim kako za karijeru, tako i za život:
„Kasnije dolaze filmovi koji su meni značajni u životu, neki koji su doneli popularnost, ali i filmovi kojima se ja stvarno ponosim: ‘Miris Dunja’, ‘Pas koji je voleo vozove’, a ‘Tesna koža’ je nešto što je i danas ostalo kao deo neke moje opšte popularnosti. Svi me vežu za ‘Tesnu kožu’, a toliko filmova mnogo značajnih sam snimio. No, taj film je popularan i svi ljudi koji su igrali u tom filmu su stekli jednu vrstu popularnosti. I danas čujem klince po ulici kako me prozivaju: ‘Japanac, Japanac’.“
Mensur je igrao i u prvoj telenoveli na našim prostorima, i to glavnog negativca…
„Moram da vam ispričam jednu anegdotu što se tiče telenovele ‘Jelena’, koji je prvi projekat tog tipa sniman na našim prostorima. Ja sam u taj projekat ušao , da se ne lažemo, i zbog određene količine novca koje su garantovale sve te brojne epizode. U seriji sam glumio negativca Ratka. Trebalo je da snimimo jednu scenu sa ženom koja dolazi sa svoje dvoje dece da mene u seriji moli za pomoć, jer sam bio vrlo moćan čovek. Naravno, mi smo morali da imamo malu probu pre snimanja. Međutim, kako sam ja ušao u sobu da se upoznam sa tom decom, tog trenutka su deca počela da plaču. Kako krenem rukom ka nima, oni još više vrište. Oni su se užasno uplašili i tu scenu nismo snimili, a ja sam tada shvatio da očigledno čovek može napraviti tako uverljivu vrstu glume, iako je gluma u telenovelama vrsta šalterske glume“, priseća se glumac, te dodaje da se dešava da ga ljudi poistovećuju s likovima koje tumači.
„Ljudi ponekad vezuju moju privatnost sa glumom i obrnuto. Ja vam mogu ispričati da je najveći komičar sa ovih prostora, Nikola Simić, privatno bio daleko, ali mnogo daleko od jednog komičara. On je privatno bio potpuno drugi čovek. Tako su i mene jedno vreme svi gledali kao jednog bledunjavog heroja, a ja sam najbolje uloge u pozorištu pravio u nekim komedijama. Prosto, čudan je put glumaca. Eto, još jednu anegdotu mogu da vam ispričam. Kada sam igrao kneza Pavla, još uvek su postojali ljudi koji su pamtili Pavla. To su bile ’90. godine, a vrlo često mi se događalo da me neki ljudi tada čekaju na portirnici u pozorištu, ne bi li upoznali kneza Pavla.“
O JDP-u i pozorištu u doba korone
„JDP je moje pozorište i zauvek će biti moja baza. Ja sam od ’74. na leđima nosio veliki natpis ‘Glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta’, što mi je mnogo značilo u karijeri, jer biti član tog pozorišta nije mala stvar, a kamoli biti prvak JDP-a. Ja se nisam borio da postanem prvak, samo sam želeo da radim i postignem bogatu karijeru, a to što sam postao prvak nekako je došlo samo po sebi. Svi ostali segmenti koje sam radio u karijeri – od televizije, filma, serija, pa do režiranja je nešto što je došlo kao moja potreba i moja želja da se malo bolje živi. Jer da sam ostao na pozorištu i odbijao neke ponude za filmove i serije, ja bih danas imao mnogo siromašniji život. Pritom ne mislim u smislu novca, nego siromašniji život kulturno. Ja sve što sam u životu zaradio, a zaradio sam mnogo, ekspresno sam i trošio. To je zato što sam želeo da upoznam sve elemente koji jednog čoveka čine kompletnim – od obilaska raznih zemalja, do domora na nekim ekstravagantnim mestima. Prosto sam ulagao u sebe. Ja sam sad u fazi kada ne razmišljam o karijeri i zahvalan sam Bogu što trajem, jer mislim da je to potvrda vrednosti“, konstatuje glumac, te priča o tome kako je igrati predstave tokom velike krize koje pozorište trpi usled pandemije.
„Ja sam tokom korone odigrao nekoliko predstava, naravno u vreme kada su one bile dozvoljene, sa ljudima koji nose maske i ispoštovane sve mere. Iskreno, dirljivo je igrati predstavu za nekih 170 belih, plavih ili žutih maski, koje sede u gledalištu. Dirljivo je da ljudi pristaju da sa maskama sede i gledaju vas. Ja sam predložio jednu divnu stvar – da se kada prođe ova pošast napravi festival publike. Ideja mi je da se za sve predstave koje su napravljenje za vreme kovida u Narodnom pozorištu u Nišu, na čelu sa ‘Anom Karenjinom’, koja je uvek rasprodata u rekordnom roku, publici smanji cena karata, kao izraz poštovanja i dobrodošlice u pozorište. Kao što je JDP organizovalo akciju ‘100 za kartu’. Postoje ljudi koji žele da dođu pozorište, ali nisu u mogućnosti bez obzira na to što kod nas karte nisu skupe, ali izgleda da je skup život“.
O seriji „Aleksandar od Jugoslavije“
„Zdravko Šotra je meni privatno jedan jako drag čovek, ali čovek koji veoma loše igra Remi. U seriji ‘Aleksandar od Jugoslavije’ tumačim lik Jovana Cvijića. Cvijića sam pre 30 godina igrao u jednoj televizijskoj drami, dakle mlađeg Cvijića koji je tada pronalazio sebe. To sam i Šotri rekao, na šta mi je on odgovorio: ‘Pa ti nisi normalan! Pa ja sam tu dramu režirao“. Pored Cvijića, ulogu Gavrila Principa sam takođe igrao više puta. Jedan interesantan krug. Zatim sam u jednoj igranoj emisiji igrao tužioca koji ispituje Gavrila šta se dogodilo tokom atenatata, a zatim sam glumio i advokata koji brani Gavrila. Još jedan takav krug mi se dogodio sa Pašićem. Pašića sam odigrao nekoliko puta, možda pet ili šest puta. Igrao sam ga u svim životnim dobima. Vezan sam za tri istorijske ličnosti, i to na jako zanimljiv način. Za igranje istorijskih uloga je veoma bitno samoobrazovanje. Bitno je saznati istorijske činjenice, šta o njima trenutno misli istorija, a šta misli istorija koja ih ne priznaje. Kada sam igrao Marsela Prusta, koji je bio ikona gej populacije u Evropi, ja naravno nisam otišao toliko daleko da postanem gej, ali sam morao da pročitam i shvatim u kojoj su situaciji bili svi ljudi koji su takvoj grupi pripadali u to vreme“.
O jugoslovenstvu
„Svi ljudi koji se osećaju Jugoslovenima, siguran sam da ne razmišljaju o geografiji kao nečemu opipljivom. Svi ljudi koji su po opredeljenu ostali Jugosloveni su ljudi koji više razmišljaju o onima koji su ostali iza nekih drugih granica. Svi mi patimo za ljudima i prijateljima. Mene zaista ne intersuje šta radi čovečja ribica u Postojinskoj jami, ali me interesuje Ratko Polič, Milena Zubmačić…“, priča glumac, koji ističe da se ceo život oseća kao Sarajlija u Beogradu.
„Ceo život sam Sarajlija u Beogradu, bez obzira na to što ovde živim već više od pola veka. No, Sarajevo je na mene ostavilo što administrativno, što vaspitanjem nekim, veliki pečat. Zato što sam živeo u sredini koja je bila potpuno ‘operisana’ od bilo kakvih zazora u odnosima među ljudima. Sećam se porodica koje su živele oko nas, slavlja i slava koje smo međusobno posećivali. Prosto ta neka multikulturalnost Sarajeva je nešto što me i danas opredeljuje kao jedinu varijantu mog bistvovanja, a to je da sam Jugosloven. Nekada, pre 20 godina, izgovoriti to u Srbiji bilo je bogohulno, ali ja se ni tada nisam odrekao jugoslovenstva i toga da sam Jugosloven, pa čak i po cenu toga da me izbrišu iz enciklopedije ‘Ko je ko na Balkanu’, što se i dogodilo. Oni su svakih godinu dana zvali kako bi obnovili podatke u enciklopediji i pitali šta sam sve radio, koje sam nagrade dobio… Međutim, između ostalog trebalo je i da se opredelim kojoj naciji pripadam i koje sam veroispovesti, a ja sam na to njima rekao da su njihova pitanja, pogotovo o veroispovesti, jako neprimerena i neumesna, jer je to nešto što je lično. Na drugo pitanje, pripadanja nacionu, ja sam rekao da sam Jugosloven. Meni su tada rekli da ne postoji više takvo opredeljenje i da se moram opredeliti da li sam Srbin, Hrvat, musliman odnosno Bošnjak. Tada sam im rekao da me obrišu iz enciklopedije, što i jesu uradili, a ja sada to sa ponosom kažem.“
O veroispovesti
„Ja veroispovest ne mogu da imam. Ja mogu da verujem u Boga, kao što verujem. Kada kažem Boga ne mislim na religiju, već na Boga. Moja majka je katolkinja, moji po ocu su muslimani, a moj otac je bio ateista. Moja deca, koja su rođena ovde u Beogradu, krštena su, a ja prosto ne želim da se opredelim zato što je moje verovanje univerzalno, nije vezano za nešto što je materijalno i određujuće. Vera je jedan fluid koji te dotakne ili ne dotakne. Ja nisam ateista. Jesam u smislu opredeljivanja, ali u Boga verujem. Svoje verovanje je nelogično isticati. Drugo, verovanje je postalo jedna vrsta moranja ako želiš da pripadaš određenoj kategoriji ljudi. Ja želim da pripadam kategoriji ljudi koji su humanisti, koji su u duši plemeniti. Onaj ko verom određuje svoju ličnost prosto mi ne prija.“
O nagradama i hiperprodukciji
„Meni te silne nagrade koje sam osvojio znače 24 sata, a to je zaista tako. Ponekad me iznenade, ponekad su date zato što je došao red na mene, a ponekad zato što sam to zaista i zaslužio. Nagrade ne mogu unaprediti vašu karijeru“, kaže glumac, te ističe da nije najsrećniji zbog hiperprodukcije koja je trenutno aktuelna u domaćoj kinematografiji.
„Danas je došlo do hiperprodukcije, nažalost. Taj kvantitet izrodi možda ponekad kvalitet. Ja se čudim nekim glumcima koji se u pojedinim serijama prosto samo slikaju. Treba odabrati šta je dovoljno da se potvrdiš kao glumac i gde je granica ta materijalna. Ne postoji glumac koga ne možete da kupite, zato što smo mi kao na stočnoj pijaci. Mi nemamo agente koji nas nude, sve moramo sami da radimo. Sami se prodajemo, sami se cenkamo oko svoje cene. Ja sam nekoliko snimanja u poslednjih nekoliko godina odbio jer su mi ponudili neukusno male honorare, a drugi ljudi pristaju na to. Nisu tu u pitanju nule, već odnos prema imenu Irfan Mensur.“
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
