0
Crnogorski pevač Rajo Simonović je na šoubiznis scenu Srbije došao 2022. godine tokom takmičenja u muzičkom šou "Zvezde Granda", a sada u emisiji "Ispovest" autora i voditelja Nemanje Vasiljevića otkriva detalje svog uzbudljivog privatnog života i još burnije karijere koja traje preko dve decenije.
Rajo Simonović je dar za muziku pokazao još kao dete, a sa 16 godina počeo je da peva u porodičnom bendu. U svom poslu susreo se sa kriminalcima, biznismenima, političarima ali i običnim narodom, te nam istakao da je svima pevao na isti način, ali nije uvek dobio isto zauzvrat. Kako je naveo, četiri godine je bio odan visokim funkcionerima, a onda su za zbog jedne greške uhapsili pripadnici AMB.
PROČITAJTE JOŠ:
O nadimku, poreklu, odnosu sa publikom, incidentima na veseljima, ljubavi prema pecanju i porodičnim vrednostima koje i dalje nosi kao temelj svog identiteta, pevač je govorio u novoj „Ispovesti„.
Ko ti je dao ime Radoje?
„U medijima sam Rajo, to mi je nadimak i tako sam se predstavio… Moja majka je sanjala da se zovem Radoje, hteli su da mi daju ime Dejan, jer imam starijeg brata Dražena, međutim, majka je sanjala ikone i jedna od njih je rekla da ću se zvati Radoje i ona nije htela to da menja.“
Pročitao sam negde da si jedne godine zakasnio na prijavu za „Zvezde Granda“ jer si bio na pecanju?
„Jeste, svaki slobodan momenat koristim da idem na pecanje, te godine sam saznao da su audicije za ‘Zvezde Granda’ ali ja, pošto sam već isplanirao da idem na pecanje, znaš kako je to – potrebno je po dva dana ranije da se pripremiš za to, da pripremiš hranu za ribu, da skuvaš kukuruz ili žito, suncobrani, hrana, piće… – i kako sad da ja dva dana spremanja za ribolov ostavim zbog jedne audicije?“
Počeo si da pevaš kao tinejdžer u porodičnoj grupi „Family bend“, kako je to funkcionisalo?
„Otac moje majke je svojevremeno bio priznati i poznati crnogorski guslar Blažo Caušević i verovatno sa te strane vučem gene. Potičem iz muzičke porodice, otac je višedecenijski harmonikaš i pevač, majka pevačica, a brat bubnjar. Imam i mlađu sestra, ona lepo peva. Imao sam dve sestre, jedna je preminula u vreme korone… Moji roditelji su se upoznali tako što su zajedno radili u jednom hotelu, u braku su 37 godina.“
„Počeo sam da pokazujem talenat sa tri godine, ispred stare kuće nam je bila vinova loza, imali smo tada veliko imanje, voće, povrće. Podgorica je tada bila manji grad, mi živimo na kilomentar od centra, ali je tada sve bilo drugačije. Kao mali sam se penjao na tu lozu, pa je baba vezala bodljikavu žicu, ali ja se popnem tamo i pevam, a uveče kad uđem u kuću onda skačem po krevetu i pevam. Bio sam jako nemiran, tada sam počeo da pokazujem talenat za muziku, a par godina kasnije sam krenuo na folklor. Sa sedam godina sam počeo da učim da sviram harmoniku, a sa folklorom sam počeo da putujem po regionu, imali smo turneje, bile su učestale smotre na kojima sam sve češće nastupao i osvajao razna priznanja i 2003. godine sam osvojio prvo mesto za najboljeg učesnika smotre folklora, od nas 500. Tada sam imao 13 godina, onda sam 2005. godine dobio prvu samostalnu nagradu pevača, takođe od nas 500 ukupno.“
„Posle osmog razreda, na raspustu sam učio da sviram dugmetaru, za tri meseca sam sam naučio. Niko u našoj porodici nije muzički obrazovan, jedino što je otac išao na privatne časova kod čuvenog Krnjevca. Na tom raspustu sam naučio da sviram i na klavijaturi i sa početkom srednje škole sam počeo da sviram sa ocem u jednom restoranu. Zanimljivo je što smo tu radili tri godine – programska svirka od osam do dvanaest uveče. Ja sam kući bio do jedan sat u noć, svako jutro sam ustajao u školu i peške sam išao dva i po kilometra, nisam hteo da me niko vozi. Tako sam bio vaspitan da sam znao svoje obaveze. I tako, kad dođe vreme vegetacije, sa proleća raste trava, livade prispevaju za košenje i onda treba da se sprema seno za stoku, i ja sam kao dete do kraja srednje škole svake godine ujutru u četiri ustajao i kosio livadu sa ocem do šest i petnaest minuta, on ostaje da kosi, a ja idem pravac u školu.“
„Dosta često mi se desi da pola časova prespavam, sakrijem se u zadnju klupu, dosta gradiva sam i propuštao, ali mi nije žao. Čini mi se da bih sada znao kuću sam da sagradim, da stavim i pločice i struju da provučem i sve ostalom jer sam sve to radio sa ocem, on me je uvek forsirao, patrijahalno sam vaspitan i kod nas se zna da se poštuje glava kuće i ono što se kaže – nema odstupanja od toga. Za obraz i reč čovek treba da pogine. Tako sam i ja vaspitavan da mu pomažem, da budem sa njim u kućnim poslovima, tako je krenulo i sa muzikom… Ujutru košenje, škola, učenje, muzika, imao sam pola sata da se igram sa decom napolju, pa se vratim učenju, vežbam harmoniku, pa idemo na svirku.“
Da li ima narkomana na nastupima, da li ti je neko nudio drogu?
„Danas je to postalo kao ‘dobar dan’. Postali su ljudi ležerni, lagani, na stolu sve, posebno ako su privatne zabave. Kroz ovaj posao, evo već 21 godinu sam se nagledao svega i svačega. Imao sam svakakvih situacija, ali moram da kažem da nisam imao nikada problem sa takvim ljudima, imao sam problem sa ljudima koji se napiju, koji nemaju kontrolu… Bila je situacija kada su mi ljudi tražili pesmu i ja mu kažem može i on stavlja ruku u džep, ja reko hoće da mi da pare, a on mi daje kesicu ili zamotuljak trave. Ja reko šta je ovo, a on mi kaže, ‘ma uzmi počasti se, biće ti dobro’. Ja reko hvala, džabe ću ti pevati ovu pesmu.“
Zašto su te uhapsili na jednoj privatnoj proslavi, šta se tu desilo?
„Visoki zvaničnici iz regiona i Evrope su pravili žurku, to se organizuje svake godine u Budvi i zvali su da me da im pevam, prvo su me istestirali AMB i kompletna struktura državne bezbednosti, dobili su pozitivne komentare za mene i ja sam im pevao četiri godine zaredom, a te poslednje godine kad sam radio, imao sam 24 godine, pevao sam sa majkom. Ivica Dačić uzme mikrofon i peva po pola sata, sat, ja sam tada pevao i svirao klavijaturu.“
Šta peva Dačić – Miljacku?
„‘Miljacku’ i još par pesama. Bila je i Kolinda Grabar, bivša Predsednica Republike Hrvatske i sve super i u jednom momentu, Ivica završava i daje mikrofon Kolindi i ona dolazi do mene i kaže mi ‘možemo li Ivanova korita’, ja reko ‘+što ne može’ i počinjem da sviram, ona uzela mikrofon i stoji uz mene, stavila mi ruku na rame i kaže mi da, ako negde stane ,da joj pomognem. Ja sviram, ona peva, pred kraj pesme atmosfera do usijanja, svi na nogama, svi tapšu, aplauz, čuda. Ja uzmem telefon koji mi je stajao na stalku od klavijature i napravim selfi. U tom momentu kompletan AMB koji je njih čuvao se stvorio ispred mene i kulturno mi kažu da prekidamo svirku, izveli me, pozvali na razgovor, pitaju me šta sam radio, ja reko ništa i pred njima izbrišem sliku kao dokaz da to neću zloupotrebiti. Međutim, ništa to ne pomaže, kažu mi da spakujem opremu i da me čekaju u zgradi AMB-a u Podgorici. Ja u četiri sata ujutru stignem iz Budve tamo, držali me sat i po vremena, sve kulturno, fino, niko ton da povisi, sa Vi mi se obraćali, ali su mi oduzeli telefon, izbrisali sve podatke, vratili na fabrička podešavanja da bi bili sigurni da se ta slika nije sačuvala na nekom nalogu.“
Onda im petu godinu nisi pevao?
„Ne, a i da su me pozvali – ne bih išao. Pre toga te isproveravali, dobili sve preporuke za mene i onda mi pokažu da oni nemaju poverenje. I da su me pozvali, ne bih išao, barem ne na taj samit koji se održava…“
Nedavno si objavio pesmu „Butkice“, a inače si pre par godina izdao i album. Kako sve to prolazi?
„Na tom albumu je 11 pesama, a sa singlovima imam ukupno 20-tak pesama. Objavio sam ‘Uspomene lude’ nakon takmičenja u ‘Zvezdama Granda’, pa sada i ‘Butkice’ za Grand. Rekao bih publici da prvo odslušaju pesmu ‘Butkice’, pa tek onda da pogledaju spot jer je toliko zarazna…“
