"Sve je neprskano i potpuno prirodno": Miki Manojlović napravio svoju oazu mira na selu i počeo da se bavi poljoprivrednom

Ljubav prema ovoj planini u blizini Valjeva počela je od korone, kada je tamo spremao svoje uloge, a onda odlučio i da zasadi prvu biljku.

"Nakon početnog perioda strahovanja za život i zdravlje, otišao sam na planinu Maljen, gde je moj deda još tridesetih godina prošlog veka kupio jedan teren i na njemu zasadio borove. Imao je tamo i drvenu kućicu, koju su seljaci tokom Drugog svetskog rata, videvši da niko u njoj ne živi, srušili i odneli drva. Onda sam ja 1984. tamo napravio brvnaru, i ne sluteći da će mi tako dobro doći za vreme pandemije. Tamo sam čitao, spremao uloge i predstave i bavio se povrtarstvom", ispričao je poznati glumac za hrvatsku Gloriu, pa dodao:

"Do pandemije nisam gurnuo ruku u zemlju. No, kad sam već bio tamo, odlučio sam pokušati. Doneo sam đubrivo, pročitao neke knjige, pitao ljude i svašta zasadio - salatu, luk, paradajz, blitvu, razne začine... Nešto je od toga propalo, ali većina je uspela. Sve je neprskano, potpuno prirodno, što znači da se oko toga čovek mora pomučiti. Ipak, sve se isplati, pogotovo kada na sto stavite ono što ste sami proizveli. Fantazija."

Zbog poslovnih obaveza od supruge Tamare je često razdvojen.

"Pomaže nam to što često nismo zajedno. Razdvojenost nas spaja. Ona jako voli cveće, a ja se samo ponekad setim da ga kupim, no ne uzima mi to za zlo. Kupi ga sama", kaže Miki, koji će uskoro proslaviti godišnjicu braka.

"Ne pridajemo tome nikakav značaj. Venčali smo se 20. avgusta, a iz raznih razloga tada obično nismo zajedno. A ako ipak jesmo, odemo na večeru, zagrlimo se, čestitamo."

Glumac je objasnio i zašto ne sarađuje često sa suprugom Tamarom.

"Ne bežimo od saradnje, ali trenutno nemamo zajedničkih ideja. Tamara je direktorka Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kojem sam tokom karijere glumio u četiri predstave. Da postoji uloga za koju sam najbolji, verovatno bi me zvala, ali ne treba ništa forsirati."

Sa prvom supurugom Iskrom Uzelac ima 42-godišnju ćerku Čarnu, a sa Tamarom 18-godišnjeg sina Ivana.

"Vidi se da su različita generacija. Čarna je više čitala knjige, Ivan bi hteo ići bržim, površnim putevima, ona je u njegovim godinama znala šta želi, a on se još traži."

Glumac je na kraju objasnio odakle potiče njegov panični strah od visine.

"Imao sam strica Andriju, koji je imao dosta neobičan stil igre. Držao bi me za ruke i pustio da visim s balkona nekoliko metara iznad zemlje. “Gle, kako je visoko. Sad ću te baciti”, govorio je, a nakon nekoliko sekundi bi me vratio na čvrsto tlo, rekao da me voli i da me nikada ne bi pustio. A zatim sve to ponovio. Zbog njega imam panični strah od visine. Godinama sam umirao kad ulazim u avion, a nisam znao zašto. Tek sam kroz terapiju osvestio to svoje neugodno iskustvo iz detinjstva", rekao je Manojlović te se prisetio najstrašnijeg iskustva u životu:

"Strašnije je bilo potonuće broda Tuhobić 1962. godine u Pelješkom kanalu. Plovio sam s porodicom od Malog Stona do Trpnja, bila je strašna oluja i brod se napunio vodom. Zadnjim snagama smo došli do Trpnja, gdje smo se iskrcali, a brod je potonuo. Ipak, zbog toga nisam dobio strah od vode, u životu sam kasnije rado i često jedrio".