INTERVJU Sandra Silađev: Zašto Dinja nije moj alter ego

Showbiz 12. jan. 202119:58 > 20:28
Podeli:
Foto:Screenshot/Youtube/ĐAK TV

"To nije moj alter ego, već samo ime Jutjub kanala do pre tri godine, od kada sam ga promenila u "Sandra". Pošto me je popularnost neočekivano zadesila nakon što je Boris Trivan okačio moje klipove na internet i kako su novinari krenuli da se interesuju za to ko sam ja, tako sam počela, potpuno prirodno i u skladu sa okolnostima da pričam o svom radu sa osobama sa smetnjama u razvoju, sa autizmom, sa invaliditetom itd. Smatrala sam da je sjajno iskoristiti publicitet i skrenuti pažnju na njih", objašnjava glumica Sandra Silađev u velikom intervjuu za portal Nova.rs.

PROČITAJTE JOŠ

Sa glumicom koju širi auditorijum prepoznaje po komičnim video-klipovima, stendap nastupima i humorističkim televizijskim ulogama, razgovarali smo o njenom poslu dramskog facilitatora, kojim se bavi već dugi niz godina. Pored toga, Sandra nam je otkrila razlog zbog kojeg se odlučila da snimi dokumentarne filmove „Rijaliti u invalidskim kolicima“ i „Rijaliti sa belim štapom“, u kojima skreće pažnju na društveni položaj osoba sa invaliditetom.

Prošlo je već pet godina otkako ste „stvorili“ Dinju. Kako ste došli na ideju da napravite takav alter ego, kroz koji ćete na duhovit način, ali vrlo jasno obrađivati razne teme iz međuljudskih odnosa?

– To nije moj alter ego, već samo ime Jutjub kanala do pre tri godine, od kada sam ga promenila u „Sandra“. Kanal se prvo zvao „Trola“ jer volim trolejbuse, a posle sam promenila u „Dinja“ jer su ljudi mislili da „Trola“ znači da trolujem. Dinja mi je stajala na stolu kada sam menjala ime kanala i to sam prvo upisala. Dinja zapravo ne postoji. Nijedan lik u mojim klipovima ne zove se tako. Ima puno likova sa raznim imenima, ali Dinje ne. Koristila sam ga samo metaforično za naslove sva tri stripa koja sam objavila za Samizdat.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Sandra (@sandra.siladjev)

U čemu sve nalazite inspiraciju za svoje klipove?

– U svemu što se dešava – meni, mojim bližnjima, mojim prijateljima i kolegama, kao i životu i svakodnevnim stvarima.

Kako izgleda vaše snimanje? Da li upalite kameru spontano, ili imate unapred pripremljen scenario?

– Nema nikakvih priprema. Snimam uglavnom telefonom iz ruke i to u trenutku kada odlučim da snimim. Ponekad eksperimentišem i sa drugim aplikacijama za koje su potrebne pripreme, kao na primer TikTok, ali skečevi su spontani.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Sandra (@sandra.siladjev)

Da li uspete da snimite video-klip iz prvog pokušaja, ili vam se desi da samu sebe zasmejete, pa onda morate ispočetka?

– Sve što snimim je iz prvog pokušaja. Desilo se par puta da ispadne telefon ili ako snimam sa nekim, pa nešto ne uradimo kako treba ali uglavnom je sve iz prvog pokušaja. Naravno, ne objavljujem sve klipove u tom trenutku kada snimim. Neke objavim posle par dana.

Koja vam je omiljena tema kojom volite da se bavite? 

– Zavisi u kojoj sam životnoj fazi. Uglavnom su to stvari koje se dešavaju ženama u vezama, brakovima, na poslu, na dejtu, u seksu, u roditeljstvu, u pošti, banci, na šalteru, u kuhinji itd. Lično najviše volim skroz otkačene situacije i onaj detinjasti humor u ozbiljnim temama.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Sandra (@sandra.siladjev)

Od svih vaših klipova, postoji li neki koji vam je posebno drag?

– Zaista ih ima mnogo, ali ako bih morala da izdvojim onda bi to bili oni u kojima nešto objašnjavam na stranom ili nemuštom jeziku ili pantomimom, a druga strana ne razume o čemu se radi. Volim sve klipove u kojima zbunjujem posmatrača.

Da li ste i privatno toliko duhoviti i otkačeni kao što ste u vašim klipovima?

– Jesam. Obožavam da se smejem i da se svi oko mene smeju.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Sandra (@sandra.siladjev)

Kako biste objasnili nekom ko je zapravo Sandra Silađev i šta je njena primarna vokacija?

– Završila sam glumu na Akademiji umetnosti u klasi profesora Predraga Ejdusa i Vladimira Jevtovića. Radila sam par godina u putujućem lutkarskom pozorištu, a za to vreme sam studirala postdipdlomske na FDU – Advertajzing i marketing. Radila sam kao dramski facilitator u Centru za smeštaj i boravak dece i omladine sa autizmom i smetnjama u razvoju, kao i u domu za stara i lica i osobe sa invaliditetom. Taj posao sam radila tri godine i tada mi se desila popularnost. Snimala sam klipove koje je primetio Boris Trivan, pa ih je podelio na svojim društvenim mrežama. Tako sam dobila pratioce, a onda su usledile ponude od Samizdata za stripove, potom uloge za serije i filmove, reklame, šou programe, čak i za ulazak u politiku nakon filmova koje sam uradila sa dobrovoljnim učesnicima iz javnog sveta. Ti filmovi se zovu „Rijaliti u invalidskim kolicima“ i „Rijaliti sa belim štapom“, i bave se skretanjem pažnje na osobe sa invaliditetom, kao i slepe i slabovide osobe. Mnoge stvari sam odbijala jer nisam sebe videla u tome. Jedino mi je žao što sam odbila ulogu u Beogradskom dramskom pozorištu za predstavu „Ružni, prljavi, zli“, ali prosto nije bilo vremena za probe jer sam tada radila stendap punom parom.

Da li se i dalje bavite stendapom?

– Trenutno ne. Prestala sam da radim zbog korone. Odbila sam sve javne nastupe generalno jer smatram da nije etički da stojim na sceni i pricam o zdravom razumu i ljudskim pravima, a sebe i publiku nastupom dovodim u nezdravorazumsku opasnost.

Kako biste vi opisali stendap?

– Stendap je najteža scenska forma, veoma brutalna, traži životno iskustvo i iskrenost. Stendaper sam piše svoj tekst iz ličnog životnog iskustva, a potom na sceni iznosi to kroz crni humor ili kroz sakrazam. Moji stendapovi su trajali po tri sata, i potrebno je jako puno koncentracije i izdržljivosti kako bi publika sve vreme bila zainteresovana da sluša ali i da se sve vreme smeje.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Sandra (@sandra.siladjev)


Pre glume studirali ste sociologiju. Jeste li zbog glume u potpunosti odustali od sociologije?

– Sociologiju sam studirala pre glume, i to je moja velika ljubav, ali sam je napustila kada sam uspela da upišem glumu. Mada, kroz moj rad u dramskoj facilitaciji, kroz moje filmove o osobama sa invaliditetom, kroz stripove koji se bave pravima žena ali i u klipovima provlači se sociologija.

Spomenuli ste i rad u pozorištu. Kakva su vam tu iskustva?

– Za mene je pozorište jedina umetnost sadašnjeg trenutka i jedina živa umetnost koja se dešava u razmeni između publike i glumca. Ne postoje dve iste predstave. To je magija pozorišta – živi kontakt i sadašnji trenutak. Zato pozorište neće nestati nikada.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Sandra (@sandra.siladjev)

Imali ste zaista odličnu ulogu u seriji „Istine i laži“. U čemu ste sve nalazili inspiraciju za lik Olge, čije su nas seanse kod psihoterapeuta uvek nasmejale do suza?

– Kada su me pozvali rekli su mi da žele „lik kod psihijatra“, dali su mi dozvolu da sama osmislim lik i napišem scenario za sebe. Lik sam osmislila u skladu sa onim što se tražilo u seriji, i u skladu sa klipovima koje sam snimala.

Da li ste sami pisali scenario i za ulogu trudnice u filmu „Taksi bluz“? Kako je došlo do te saradnje?

– Nisam. Pozvala me je ekipa filma, poslali su mi scenario i odmah sam znala da želim tu ulogu. Tek kasnije kada sam videla ko su mi kolege u sceni, odlepila sam od sreće što ću glumiti sa takvom ekipom.

Zašto vas nema više u televizijskim ulogama?

– Mnoge sam odbila jer nisam sebe videla u takvim ulogama.

Da li ćemo uskoro imati opet prilike da vas gledamo na malim ekranima?

– Videćemo…

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Sandra (@sandra.siladjev)

Pored televizijskih uloga, na koji ste još način iskoristili popularnost koju su vam donele društvene mreže?

– Pošto me je popularnost neočekivano zadesila nakon što je Boris Trivan okačio moje klipove na internet i kako su novinari krenuli da se interesuju za to ko sam ja, tako sam počela, potpuno prirodno i u skladu sa okolnostima da pričam o svom radu sa osobama sa smetnjama u razvoju, sa autizmom, sa invaliditetom itd. Smatrala sam da je sjajno iskoristiti publicitet i skrenuti pažnju na njih. Želela sam da dam veći doprinos i angažman celoj priči i pozvala sam preko svojih društvenih mreža javne ličnosti koje bi učestvovale u dokumentarnom filmu koji osnažuje osobe sa invaliditetom i skreće pažnju na njihov položaj u društvu.

Kako ste došli na ideju da napravite baš takav film?

– Ideja je bila da napravimo repliku na razne rijalitije koji prate učesnike 24 sata dnevno u raznim aktivnostima i prikažemo jedan drugi rijaliti tj. drugu realnost ljudi koji se nalaze svuda oko nas i koji imaju realne razloge da ih neko čuje ali nisu dovoljno vidljivi u društvu. Zato sam film nazvala ,“Rijaliti u invalidskim kolicima“. Osmislila sam scenario u kojem javne ličnosti dolaze u dom za osobe sa invaliditetom i prvi put se susreću sa kolicima i sedaju u njih kako bi sami išli tako kroz grad, dok kamera prati prepreke kroz koje učesnici prolaze.

Ko vam je sve pomogao da napravite „Rijaliti u invalidskim kolicima“?

– Svi ljudi koji učestvuju u filmu javili su se sami i dobrovoljci su. Kolica nam je ponudila korisnica iz doma za osobe sa invaliditetom i upoznala nas sa direktorom, a diretkor doma nas je primio i sproveo do kolica koja smo koristili tih par sati. Svi učesnici u filmu su se upoznali taj dan, na dan snimanja – nismo se ranije družili, niti poznavali. Rediteljka i montažerka filma je Marta Fiš i ona se takođe sama dobrovoljno javila.  Film smo snimali svojim telefonima i kamerama, i nismo imali nikakve donacije. Kada je film objavljen na društvenim mrežama, odjeknula je poruka i došla je do mnogih važnih ljudi.

PROČITAJTE JOŠ

Da li to znači da ste uspeli da ostvarite cilj koji ste prvobitno i imali?

– Bili smo srećni jer su nam ljudi pisali i slikali kako sami prave rampe u svojim zgradama. Film se emitovao širom Balkana na raznim događajima koji su vezani za tu temu. Tada je usledilo za mene par poziva vezanih za politički angažman, ali sam odbila jer ne vidim sebe u politici. Dovoljno mi je bilo što je poruka postala vidljivija i što se više govori i zalaže za marginalizovane osobe, ali tu ne treba da bude kraj. Mora jos više da se radi jer ovakav problem mora da se reši sistemski – gradovi, zgrade, ulice, pijace, klubovi, tereni, javni toaleti – sve to mora biti potpuno prilagođeno svim vrstama invaliditeta.

Spomenuli ste i film „Rijaliti sa belim štapom“. Kojom tematikom se on bavi?

– Nakon „Rijalitija u invalidskim kolicima“ odlučila sam da na isti način uradim i drugi film, ali ovog puta o slepim i slabovidim osobama. Isto sam pozvala javne ličnosti preko mreža i svi koji se pojavljuju u filmu su dobrovoljci, a Marta Fiš je rediteljka i ovog filma. Prvo nam se javilo društvo „Gledamo srcem“, koje je osnovao Boban Veličković, i ponudili su nam pomoć i opremu – štapove i poveze za oči, kao i pomoć slepih i slabovidih korisnika koji su nam bili vodiči kroz grad. Tako smo u decembru 2019. godine snimili film, a objavili ga u aprilu 2020. godine tokom korone. Nismo hteli da stopiramo priču dok traje korona. Objavili smo film jer smo hteli da skrenemo pažnju na položaj osoba sa invaliditetom i tokom pandemije. Naročito je bilo važno govoriti o osobama sa autizmom tokom karantina jer je poznato da ljudi sa autizmom imaju veću potrebu za šetanjem, izlascima i kretanjem, pa su mere prilagođene njima bile posebna tema na koju je važno skrenuti pažnju.

Da li je postojao neki lični razlog zbog kojeg ste se odlučili na rad sa osobama sa autizmom?

– Odrasla sam u porodici u kojoj je defektologija bila deo svakodnevice jer je moja majka defektolog, te mi je igranje sa decom sa autizmom ili smetnjama u razvoju bilo sastavni deo života. Kako sam sve dublje istraživala spoj dramskih tehnika i sociologije, tako sam se više upoznavala sa raznim pozorištima koja se bave radom sa marginalizovanim grupama.

Kako izgleda takav posao? Koje su vaše dužnosti tada?

– Kada sam počela da radim kao dramski facilitator u Centru za smeštaj i boravak dece i omladine sa smetnjama u razvoju, odlučila da proširim svoje znanje i krenula na edukaciju za dramskog facilitatora u primenjeno pozorište „Aps Art“, kod rediteljke Aleksandre Jelić, koja je bila moj mentor, i kod koje sam pri Centru za smeštaj i boravak dece i omladine sa smetnjama u razvoju završila obuku. Postala sam nastavnica glume marginalizovanim grupama. Cilj tog poziva je da se kroz dramske tehnike, igre, ples, pevanje i razne scenske aktivnosti korisnici oslobode, rehabilitiju, oporave itd, a krajnji cilj je inkluzivna predstava koja skreće pažnju na potrebe osoba sa invaliditetom i osoba sa smetnjama u razvoju.

O čemu se radi u toj inkluzivnoj predstavi?

– Predstava „Nada u Beogradu“ nastala je kao krajnji rezultat procesa rada sa korisnicima doma za stara lica Zemun i korisnicima Centra za boravak dece i omladine sa smetnjama u razvoju. Sama sam pisala scenario, i njena poruka je direktno upućena od korisnika, a cilj je senzibilisanje zajednice za unapređenje položaja marginalizovanih grupa. Predstava se bavi položajem osoba sa invaliditetom u društvu, a specifična je i dirljiva jer dečka sa invaliditetom glumi korisnik koji ima aspregerov sindrom i govori vrlo važan monolog koji je na neki način i apel da se obrati pažnja na njih.

Prema vašem mišljenju, kakva je naša kolektivna svest o osobama sa invaliditetom i smetnjama u razvoju?

– Smatram da mora više da se priča i mora sve da se prilagodi svim vrstama invaliditeta. Svest jednog društva ogleda se u odnosu prema nemoćnima. Zbog toga smo i napravili oba „Rijaliti“ filma, čija je poenta pružanje podrške i osnaživanje pripadnika marginalizovanih grupa, ali i senzibilisanje lokalne i šire zajednice za unapređenje njihovog položaja. Želeli smo da se bavimo doprinosom i mogućnostima da se kvalitet života ovakvih marginalizovanih grupa podigne na viši nivo.

S obzirom da ste i majka, koliko je teško uskladiti vaše profesionalne obaveze sa najvažnijom životnom ulogom, jer vaš posao ipak nije „kancelarijski“, od devet do pet, već imate probe, premijere, predstave, snimanja, javne nastupe, i slično?

– Sve sam usmeravala u odnosu na ćerku.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Sandra (@sandra.siladjev)

Kako balansirate između vašeg posla, snimanja klipova i roditeljstva?

– Klip snimim i nastavim da se bavim roditeljstvom.

Kojim sve životnim vrednostima učite svoje dete?

– Iskrenosti i radu. Svaki čovek mora da uči i sam zaradi svoje pare svojim znanjem i talentom.

Da li je za vaš posao presudan talenat, ljubav prema glumi, školovanost, ili pak izgled?

– Ja sam i talentovana i prelepa. Verovatno svako vidi šta želi.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Sandra (@sandra.siladjev)

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk i Tviter.

Komentari

Vaš komentar