Tenzije između Ukrajine i Rusije intenzivirane su poslednjih nedelja, a SAD su upozoravale da Rusija može da napadne svakog časa. Rusija je poricala takve namere ističući da je ona ta koja strahuje zbog približavanja NATO-a njenim granicama. Ključ krize je zapravo želja Ukrajine da uđe u NATO, odnosno Rusije da to spreči, zbog čega je i zvaničan zahtev Kremlja tokom pregovora u januaru bio da Alijansa spreči dalje širenje na istok i da povuče svoje trupe iz Bugarske i Rumunije, odnosno vrati se na granice na kojima je bila pre 1997. godine, što je NATO odbio.
NATO ima 30 država članica koje se nalaze uglavnom u Evropi i Severnoj Americi. Kako je NATO krenuo rapidno da se širi posle pada SSSR, nove članice su uglavnom bile države koje su nekada bile deo Istočnog bloka. Ovo apsolutno nije bilo po volji Rusima, jer širenje alijanse vidi kao nastavak Hladnog rata i pokušaj Zapada da izoluje Rusiju.
PROČITAJTE JOŠ:
Raspoređivanje NATO snaga u baltičke države i Poljsku, kao i Rumuniju i Bugarsku, Rusija vidi kao petnju po svoju teritoriju. Istovremeno, te države su dugo bile u istočnom bloku pod vođstvom gvozdene pesnice Sovjetskog saveza, pa u NATO-u vide svoju zaštitu i spas.
Nakon protesta Trgu Majdan u Kijevu 2014. godine i smene predsednika Viktora Janukoviča, predsednik Vlade Arsenij Jacenjuk je ponovio da Ukrajina ne traži članstvo u NATO. Međutim, predsednik Ukrajine je potpisao nacrt zakona kojim se ukida neutralni status zemlje sa ciljem da joj se omogući članstvo u NATO-u.
Ipak, koliko god se trudila, Ukrajini do sada nije urodilo plodom da uđe u NATO. Iako sa Alijansom ima potpisan pojedinačni Akcioni plan, osmišljen u cilju da zemlje koje žele u NATO da prodube odnos sa savezom, do sada joj je ova želja stvarala brojne probleme.
Bivši američki predsednik Džordž V. Buš je bio taj koji je hteo Ukrajinu i Gruziju u NATO-u 2008. godine. Smatrao je da treba iskoristiti priliku i istaći ovaj cilj, a Putina je to razbesnelo pa je istakao da dolazak vojnog bloka na njihove granice smaraju direktnom pretnjom bezbednosti njihove zemlje.
Bivši američki ambasador u Moskvi i sadašnji direktor CIA Vilijam Burns je upozoravao Bušovu administraciju da bi ulazak Ukrajine u NATO stvorio problem, jer bi to dalo vetar u leđa Rusima da intervenišu na Krimu i na istoku Ukrajinu. To se na kraju i dogodilo, a Ukrajina nije ušla u NATO.
Ulazak Ukrajine u NATO je sprečila svojevremeno i bivša nemačka kancelarka Angela Merkel uz obrazloženje da ne treba iritirati Rusiju i rizikovati destabilizaciju na istoku Evrope, piše Dojče vele. Merkel je tada istakla da je za Ukrajinu prereno za članstvo u NATO, ali da ima izgleda da jednog da pristupi Alijansi.
Ukrajina, međutim, nije odustajala. Godine 2017. godine članstvo u NATO je postalo jedan od spoljnopolitičkih ciljeva Ukrajine, a cilj ulaska u NATO i EU je upisan u ukrajinski ustav 2019. godine. Ukrajina je 2018. godine dobila status kandidata i na tome priča stoji već četiri godine.
Tokom aktuelne krize zemlje članice NATO-a slale su oružje Ukrajini. NATO je čak pojačao prisustvo svojih snaga u državama članicama u blizini Ukrajine. Činjenica je da ako bi Ukrajina kojim slučajem ušla u NATO, da ti to značilo da NATO uvozi sukob. Ukrajina ima nerešeno pitanje Krima koje je anektirala Rusija i kao aktivan sukob na istoku zemlju gde su suparatisti koje podržava Moskva proglasili Donjecku i Lugansku narodnu republiku.
NATO-u sukob na njenoj teritoriji ne treba i samo bi joj cela situacija stvorila dodatni problem u već dosta narušenim odnosima sa Rusijom. Da je takvo razmišljanje logično, pokazuje i slučaj Moldavije i Gruzije koje iako teže da uđu u NATO, to do sada nisu uspele. Obe države imaju sukobe na svojim teritorijama i odcepeljene regione, Moldavija sa Transnistrijom, a Gruzija sa Južnom Osetijom i Abhazijom, koji teže ka ruskoj upravi, što je NATO-u svakako crveni alarm, pa u tom smislu slučaj Ukrajine ne odskače mnogo.
Trenutna „konfrontacija“ između Rusije i Zapada je podstaknuta mnogim pritužbama ali najveća je uverenje u Moskvi da je Zapad prevario bivši Sovjetski Savez, prekršivši obećanja data na kraju Hladnog rata 1989-1990 da se NATO neće širiti na istok.
U svom sada već čuvenom govoru 2007. godine na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji Vladimir Putin, ruski predsednik, optužio je Zapad da je zaborio i prekršio uveravanja, rušeći međunarodno pravo, prenosi Gardijan.
To je očajnički važno za Rusiju jer podstiče nepoverenje, podstiče ruski cinizam u pogledu međunarodnog prava i predstavlja centralni motiv iza nacrta ruskih bezbednosnih sporazuma koji pozivaju na poništaanje produženja NATO-a, o čemu se raspravljalo na sastanku NATO-Rusija u Briselu.
Teorija „izdaje“ nije ograničena na Putina, već ju je podržavao i Boris Jeljcin, a od sredine 1995. godine i ruska politička elita.
Putin tvrdi da je nekadašnje američki državni sekretar Džejms Bejker u razgovoru 9. februara 1990. godine sa sovjetskim liderom Mihailom Gorbačovim, obećao da se NATO neće širiti na istok ako Rusija prihvati ujedinjenje Nemačke.
Obećanje je ponovljeno u govoru generalnog sekretara NATO-a 17. maja, obećanje koje je Putin citirao u svom govoru u Minhenu. U svojim memoarima, Gorbačov je opisao ova uveravanja kao trenutak kada je otvorio put kompromisu prema Nemačkoj.
Konačni sporazum koji su Rusija i Zapad potpisali u septembru 1990. godine odnosio se samo na Nemačku. Mnogi ruski kreatori politike protivili su se ustupcima koje je u to vreme napravio Gorbačov, delimično zbog implikacija po istočnu Evropu. Rusiji su data usmena uveravanja o granicama širenja NATO-a ali nije bilo pismenih garancija.
Kako je već poznato, 1999. godine taj usmeni dogovor je i formalno prekršen kada u NATO ušle Poljska, Češka i Mađarska.
BONUS VIDEO: Život na prvoj liniji fronta u Donbasu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar