Zašto je Izrael i dalje na Evroviziji? Odgovor je složeniji nego što mislite

Dok se spremaju da gledaju ovogodišnje finale u subotu, mnogi obožavaoci Evrovizije osećaju se podeljeno. Neki neće ni gledati. Razlog je učešće Izraela. Zar Evrovizija nije trebalo da bude o „ljubavi, ljubavi, miru, miru“ (kako su to tako upečatljivo prikazali švedski voditelji 2016)? Ako jeste, mogli bi se zapitati, šta onaj koji vrši opsadu Gaze radi tamo? Ova pitanja postavlja Kris Vest, autor knjige „Evrovizija: Istorija savremene Evrope kroz najpoznatije muzičko takmičenje sveta“. Ovde prenosimo njegovu kolumnu za Gardijan.

Neki smatraju da su organizatori Evrovizije, članovi Evropske radiodifuzne unije (EBU), jednostavno bez kičme. Drugi ukazuju na sponzorstvo kompanije Moroccanoil, koja uprkos imenu dolazi iz Izraela. Ali velika međunarodna organizacija svakako nije zavisna od proizvođača kozmetike.

Vloger o Evroviziji, Metju Razer, izneo je suptilniji argument: sve se svodi na osnovnu svrhu EBU-a. Unija je osnovana 1950. godine, sa tehničkim i političkim zadatkom. Tehnički, cilj je bio deljenje ideja i omogućavanje međunarodnih prenosa (Evrovizija je bila samo jedan od projekata – prvi je bio festival nagrada u Montru). Politički, EBU je podržavao državne „javne servise“ s liberalnim, kritičkim pristupom: emitere koji su služili kao megafoni vlasti, isključivali su. Nakon borbe protiv nacizma i pod senkom sovjetske Rusije, zapadni Evropljani su otvorenu debatu videli kao srž ozbiljnog novinarstva.

Danas je taj model pod napadom. U većem delu Evrope, desnica redovno kritikuje javne servise kao liberalne propagandne mašine, dok ih mnogi s levice vide kao konzervativne institucije koje brane status kvo ili služe kao državna propaganda. Sa misijom koja je sada osporavana, EBU je pod pritiskom kakav nije postojao 1950.

To posebno važi za Izrael. Premijer Benjamin Netanjahu je 2017. ukinuo staru Izraelsku radiodifuznu službu (IBA) — Evrovizija te godine bila je njen poslednji prenos. Iako su zvanični razlozi bili finansijske prirode, komentatori tvrde da je reč o političkom potezu, jer je IBA viđena kao previše levo orijentisana. Zamenjena je servisom Kan, koji je poslušniji, ali i dalje previše nezavisan za ukus vlasti. Ministar komunikacija, Šlomo Karhi, predložio je 2023. da se Kan privatizuje, optužujući mrežu za pristrasnost i „sramotno“ ponašanje prema vladinim zvaničnicima. Takav servis bi kršio pravila EBU-a i ne bi mogao učestvovati na Evroviziji.

EBU oseća obavezu da zaštiti Kan, čak i po cenu ugleda Evrovizije. Jer to je bila njena prvobitna misija: da štiti „slobodno i nezavisno“ javno emitovanje. Organizovanje Evrovizije je samo jedan deo te šire misije.

Izlaz nije jednostavan. Nakon invazije Vladimira Putina na Ukrajinu, EBU nije odmah isključila Rusiju sa takmičenja. To se desilo tek kada su učesnice počele da prete povlačenjem — tada je odluka brzo doneta. U slučaju Izraela, to se još nije dogodilo.

EBU je, na neki način, žrtva sopstvenog uspeha. Takmičenje koje je počelo kao zabava preraslo je u politički simbol. Godinama su poruke koje je Evrovizija slala bile prihvatljive za liberalne krugove. Kada je transrodna izraelska pevačica Dana International pobedila 1998, EBU je mogla da se pohvali društvenom progresivnošću. Isto važi za pobedu Končite Vurst 2014. godine. Evrovizija je bila sinonim za „dobre i divne stvari“. Ljubav, ljubav. Mir, mir.

Danas se organizacija suočava s dilemom. Trenutna izraelska vlada nije promoter mira, a njeno učešće se koristi kao znak podrške izraelskoj politici. Dugoročno gledano, EBU će morati ili da se povuče iz Evrovizije, ili da redefiniše svoju misiju tako da zaštita brenda Evrovizije postane primarna. Biće potrebno jasno postaviti pravila učešća, da bi takmičenje zaista bilo ono što deklarativno jeste – „ljubav, ljubav, mir, mir“.

Ali ove godine, Evroviziju neće biti lako gledati — barem ne za one koji razmišljaju.