Učinimo Evropu ponovo velikom

"Autorski tekst profesora istorije i međunarodnih poslova na Univerzitetu Prinston Harolda Džejmsa prenosimo u celosti.

"Po prvi put u nemačkoj posleratnoj istoriji, i ruska i američka vlada su obe otvoreno podržale istu nemačku opozicionu partiju: krajnje desnu naci-obojenu Alternativu za nemačku (AfD). Stoga, na prvi pogled, rezultat izbora bi trebalo da je doneo uzdah olakšanja. AfD neće biti na vlasti, već će dve velike tradicionalne partije: Hrišćanske demokrate (CDU) desnog centra i Socijal-demokrate (SPD) sa levog centra, vrlo verovatno formirati koalicionu vladu.

Pa ipak, niko ne može sa ozbiljnošću da tvrdi da su ove dve partije „pobedile“ Rezultat CDU-a je bio njen drugi najgori rezultat u posleratnoj eri, dok je rezultat SPD-a njen najgori. Svaka vlada koju ove partije budu formirale biće opterećena nasleđem sličnih vlada koje nisu uspele da reše nemačku ekonomsku teskobu niti da efektivno odgovore na novo bezbednosno okruženje nakon ruskih napada na Ukrajinu u 2014. i 2022. godini.

Za CDU i SPD ovo je sada poslednji voz. Ovo može biti njihova poslednja šansa da promene pravac, tako što će se vratiti na ono što je od nemačkom modela u prošlosti napravilo takav uspeh. Nacionalna politika mora da se pomeri ujedno i naniže i naviše u odnosu na nemačku federalnu državu – niže ka lokalnom nivou, a više ka evropskom nivou.

To znači povratak supsidijarnosti: principu po kom se vlast najbolje vrši na najnižem nivou na kom mogu da se donesu efektivne odluke. Ovo je posebno važno kada se radi o bivšoj Istočnoj Nemačkoj, u kojoj je skoro svaka biraka jedinica izglasala većinu za AfD. Paradoksalno, AfD je ostvario dobar rezultat nakon što je vodio kampanju na pitanjima imigracije i unutrašnje bezbednosti, iako migranata ima manje na istoku nego na zapadu, i uprkos tome što su mnoge žrtve neadekvatne bezbednosti bile imigranti koje su napadale desno orijentisane siledžije.

Kako bi se istočni Nemci osećali manje otuženima, partije koje su tamo dobro prolazile, kako sa levice tako i sa desnice, moraju biti uključene u kreiranje rešenja za lokalne probleme, od kojih mnogi nemaju veze sa pitanjima migracije, kao što su loša prosveta i zdravstvo.

U isto vreme, sledeća nemačka vlada će morati da evropeizuje mnoga druga glavna pitanja. S obzirom na to da nemačka nema ne deli nijednu granicu sa zemljom izvan EU ili Šengen zone (u okviru koje se putuje bez vize), pitanjima migracije je najbolje baviti se na regionalnom nivou. Ako Nemci hoće da ograniče ilegalnu imigraciju, oni moraju da pomognu da se ojača kontrola tuđih granica – posebno finskih, poljskih, grčkih, italijanskih i španskih.

Bezbednosno pitanje – i kako finansirati njegovo rešavanje – još je hitnije, a možda se ne može rešiti na nivou Evropske unije gde proruske članice poput Mađarske i Slovačke imaju pravo veta. Ipak, Nemačka može da se pridruži koaliciji onih voljnih da mobilišu investicije u odbranu. Ili, kako to predlaže italijanski pravni ekspert Federiko Fabrini, mogla bi da pomogne da se obnovi Evropska odbrambena zajednica iz 1952. godine, sporazum koji je sastavilo i ratifikovalo četiri od šest originalnih članica Evropske ekonomske zajednice (prethodnika Evropske unije).

Druga opcija bi čak omogućila zemljama van EU da se priključe: Šema je prvobitno i kreirana sa ciljem da se privuče Ujedinjeno Kraljevstvo. Učešće jedine dve evropske nuklearne sile, Velike Britanije i Francuske, biće ključno kao zamena za ulogu koju su nekad igrale Sjedinjene Američke Države.

Izvan ovih praktičnih mera, Nemačkoj je takođe potrebno novo intelektualno utemeljenje. Socijalna demokratija i hrišćanska demokratija su oduvek bili evropski fokusirani pokreti. U posleratnoj eri, oni su radili na tome da se uspostavi ekonomski model koji je pravio ravnotežu između tržišta i potrebe za pravilima koja bi ograničila ekonomsku moć.

„Socijalnu tržišnu ekonomiju“, kako je ovaj model nazvan, potrebno je sada opet razmotriti kada su i Rusija i SAD prigrlile sopstveni radikalno drugačiji model. Pod novim ruskim i (sada) američkim kapitalizmom, poslovni interesi se sve više oslanjaju na podržavajuće odnose sa vlašću, što rezultira modelom koji nije samo duboko nestabilan, već i neproduktivan i korozivan.

Ovaj novi američki pristup nužno sledi iz povratka carinama, valutnim ratovima i drugim instrumentima ekonomskog nacionalizma i autarkije. Budući da domaći proizvođači po pravilu trpe štetu od carina, koje povećavaju njihove ulazne troškove, oni će tražiti izuzeća. Dok će prijatelji vlasti dobiti tražene izuzetke, neprijatelji neće. Vremenom, takvi aranžmani ne mogu a da ne podriju i ekonomsku efikasnost i politički legitimitet.

Izazov za Evropljane je da iznađu efektivan odgovor na ove promene van njihovih granica. Samo uvođenje industrijskih politika kako bi se favorizovali ili subvencionisali određeni sektori ne bi bilo politički održivo. Umesto toga, situacija zahteva povratak na originalnu viziju Evropske ekonomske zajednice iz pedesetih godina, koja je ukinula carine unutar Evrope, istovremeno se starajući da se obezbedi poštovanje mera zaštite konkurencije i univerzalno primenjivih pravila.

Intelektualno, novi svet politike moći, gde se biznis tretira kao alat države, počiva na odbacivanju „neoliberalizma“, koje se dugo spremalo. Sa svoje strane, ruski predsednik Vladimir Putin počeo je da prihvata industrijsku politiku pre više od 20 godina svojim napadom na najveću privatnu rusku naftnu kompaniju Jukos.

Od tada, njegov rat protiv neoliberalizma se samo intenzivirao, sa ruskim vizama koje se nude svakome ko se odrekne „destruktivne neoliberalne ideološke agende“. U isto vreme, SAD je počela da prihvata carine, subvencije i industrijske politike još od vremena prve administracije Donalda Trampa.

Ali, pre nego da se klatimo između slepe deregulacije i agresivne industrijske politike, nama je potreban sistem pravila. Ako je ikada bilo vreme da se oživi socijalna tržišna ekonomija koja je iznikla iz 1950-ih godina, a to je sada", ističe profesor u tekstu., a prenosi Danas.rs.

BONUS VIDEO: Ursula von der Leyen: Rođena je geopolitička unija