Piše Gojko Perović: Strahovi (samo neka) umiru

Tekst preuzet sa portala VijestiAutor je rektor cetinjske Bogoslovije Gojko Perović„Strahovi mladi umiru Priču sam kraju priveo Još onda kada sam i njih nadživeo“ (g. Balašević).Sa Cetinja bejah krenuo na jedan događaj koji se već unapred mogao nazvati istorijskim. Na izbor i ustoličenje novog srpskog patrijarha (one institucije koja je brižni prijatelj, istorijski vrsnik i stariji brat naših zetskih mitropolita). Ipak, nisam (ni u najružnijim snovima) sanjao da ću učestvovati i u ispraćaju sopstvenog (nikad upoznatog) prijatelja, vrsnika (svih naših odrastanja) i starijeg brata, pesnika Đorđa Balaševića. Pesnika koga je isti taj, novi srpski patrijarh, g. Porfirije ispratio sa rečima ”Naš Đole”.Ovim je meni, popu sa Cetinja, utoliko lakše da nacrtam kako i zašto najdubljim ličnim emocijama spajam ovaj veliki crkveni događaj sa ovom velikom generacijskom tugom. Istoga dana, jutro je svanulo u beogradskoj Sabornoj crkvi (gde su u prethodnom veku, između ostalih, stolovali srpski patrijarsi - Varnava Rosić iz Pljevalja, Gavrilo Dožić iz Morače i ”onaj sveti” patrijarh Pavle) i obasjalo svojim zracima grobove Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića. Obasjalo belu panu Njegove Svetosti patrijarha SPC i lica brojnih verujućih ljudi. Istog dana jutro svanulo, a noć pala na Novi Sad, gde se na poslednju polovidbu otisnuo ”Mornar bez mora”, i u mnogo čemu sledbenik pomenutih Vuka i Dositeja, virtuoz jezika i rime, g. Balašević.U društvu svojih sinova (koje sam - kako reče jedan mudri umetnik - tokom njihovog vaspitavanja nastojao što bliže upoznati sa Balaševićevim umetničkim opusom, kao sa parametrom ljudskosti) zaputio sam se ka Miletićevom spomeniku gde su Novosađani već palili sveće. Ali - gde da nađem sveće u to doba? Kasno sam stigao a crkve behu zaključane. Zamislite, pop bez sveća, krenuo - što bi rekli Cetinjani - ”na pokajanje” kakvo je retko videti, i kakvo se neće ponoviti! Ipak, svuda ima Perovića, pa i u Novom Sadu. A među njima jedan iskusan i spretan koji mi je na novosadski trg doneo svežanj sveća iz Jerusalima. Onaj čuveni svežanj na kome za Vaskrs gori blagodatni oganj. To vernici većinom čuvaju u svojim domovima kao svetinju na kojoj, iz poštovanja, više i ne pale molitveni plamen. Pogledah starinu prezimenjaka pogledom koji pita ”Ove sveće da upalim”? On ćutke odgovori odobravajućim klimanjem glave.

Zapitao sam se, hoće li biti neprimereno da tamo među drugim svećama gore baš ove? Da li Balaševiću, koji nije isticao svoju konfesionalnost ni crkvenost, priliči ovaj praznični svežanj sveća? Da mi ne zameri? Da mi Gospod ne zameri (znao je Pokojnik da napiše i kaže svašta ” mimo kanona”)? Ali brzo mi se sva ta pitanja učiniše suvišnim. Najpre se setih ”Bogojavljenske noći”, pa ”Protine kćeri”, zatim ”matere koja se brzo prekrstila”, ”Badnje večeri”, ”sveće za Svetog Jovana”, ”Roždestva” (iz pesme ”Ne volim januar”…) ”vina iz Ravanice” i one po sto puta prepričane krsne slave kod Balaševića (koju su slavili i u vreme komunizma jer ”nisu znali da se ne sme ”). A potom rekoh sebi: ”E nećeš pope noćas ispovedati Balaševića koliki je vernik, nego upali te sveće Božijem čoveku ”! To što su mu se u jednoj pesmi ”popovi” rimovali sa ”topovima” neka ide ”Bogu na istinu”, a ja bih mu rado i to primio na svoju dušu kao izraz zahvalnosti za onoliku lepotu kojom je obasuo detinjstva svih nas, i pubertete, i ”prve ljubavi” i saznanja da ”Neko to od gore vidi sve”, i uostalom sve ono što staje u prostor od ”dodira svile” do ”bezdana” naših života.A kada konačno dođoh na mesto pomena i molitve, ugledah najrazličitije sveće i kandila, posvete i ukrase, i naravno - plišane zečeve! Za oganj koji je raspalio u dušama svih nas koji govorimo jednim jezikom, neka gori blagodatni oganj zahvalnosti, i neka, nipošto, ovi preostali dani naših života, posle Balaševića, na ovom svetu ne budu ”tužni treći čin”. Jer Balašević se samo sakrio od sveta, a svojoj Muzi rekao ”ako me traže ti slaži da sam odavno mrtav”. E pa sad, Đole - nemoj! Znamo te i znamo se…

Mnogi ljudi su se ovih dana oglasili povodom Balaševićevog odlaska, a meni je najupečatljivija bila poruka Vlada Georgieva koji ”ne zna šta se kaže kad ode Đorđe Balašević”?! Tako je. U njegovim pesmama smrt je prosto bila gramatički neispravna, pa je onda tek njegova ”smrt” potpuno neuverljiva informacija. A još mediji danas svašta pišu, pa - nije lako poverovati u tako nestvarnu vest.Znam puno ljudi koji vole da stvari pojednostave i da velikog Umetnika nazovu izdajnikom jer je ”pevao njihovima” a nije ”našima”, i jer nije stvari nazvao onako kako ih većina naziva. Zaboravljaju da je ovaj čovek ispevao jednu od najpotresnijih molitava ”Samo da rata ne bude”, i da je teško od takvog Proroka tražiti da pliva bašu svim vodama ”u dane gadne, kad voda padne”. Uostalom, da se vratim srpskom patrijarhu, Pesnikovom komšiji, koviljskom monahu, Svetjejšem Porfiriju koji je, kao Srbin ”sa dna kace” na ustoličenju u Beogradu poručio kako je Hrvatska njegova ”druga otadžbina”. To je učinilo da se sa ove tuge (za Đ. Balaševićem) i sa ove radosti (zbog novog patrijarha) vratim u osokoljen u svoju otadžbinu Crnu Goru. U ”salaš Svetog Vasilija” kako je pevao Đorđe.Možda je došlo, ili uskoro dolazi vreme, kada ćemo naše međusobne strahove nadživeti kako kaže ”Ratnik paorskog srca”, i kada ćemo, samim tim, sazreti i priču (naših podela i naše međusobne mržnje) privesti kraju. Dužni smo, ovoj zemlji, ovim ulicama ostaviti prostor za ”neke nove klince” koji se neće gledati kroz onaj ”nišan” što pita ”dal sam od njinih, il baš i nisam”.Veličanstveni i nenadmašni majstore,Gospodine i učitelju Đorđe BalaševićuNeka tvojoj duši vječno prija I taj nebeski ”salaš Svetog Vasilija”…Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram